Ако питате Љиљану и Милана Николића ко је Надежда Петровић, одговориће вам: „жена која је показала пожртвованост, лични интегритет, прогрес и патриотизам, али онај истински, из срца”. Њена личност и карактер су оно што их је везало за Надежду, као и место на коме се налази споменик – Кеј Kола српских сестара.
Букет јарких боја сличних онима који се могу видети на Надеждиним сликама годинама уназад красе њен споменик, те тако Надежда, поред палете од које се није одвајала, увек у наручју држи и цвеће.Цвеће, које јој годинама уназад у руке ставља брачни пар Николић.Одабир боја цветног букета део је њиховог симболичног геста. Када су видели цвеће на споменику поводом дана рођења и смрти Надежде, запитали су се зашто не би стално било тамо. Из тог разлога су пре седам година донели одлуку да то раде сами, када су у могућности. Милан се присећа да га је један познаник питао да ли су род Надежди и зашто остављају цвеће на споменик. Његов одговор био је једноставан: „Да тамо буде лепо”.
Надежда Петровић била је најзначајнија српска сликарка 20. века, представница модернизма, као и прва жена ратни фотограф. Била је болничарка у балканским и Првом светском рату, један од оснивача Кола српских сестара и оснивач ликовне колоније „Сићево” у истоименом селу надомак Ниша. „Она је неко ко је покушавао и успевао да споји традицију и савременост и то је прилично добро радила”, каже Милан.
Надежда је ишла испред свог времена, али не само као уметница, већ и као жена. Када је имала двадесет пет година одбила је да се уда јер је породица будућег младожење тражила превелики мираз. Тиме је, прича наш саговорник: „показала своју савременост, јер је покушавала да одбаци назадне идеје”, док његова супруга Љиљана додаје: „та њена јачина, њено достојанство, одупирање неким устаљеним и очекиваним вредностима, то је тај прогрес који је на тај начин показала”.
Прогрес који је она показала огледао се, како у идејама, тако и у сликарству, те су њена дела често била на мети критика. Критике је нису обесхрабривале и Надежда је показала сву раскош свог талента, дарујући нам велика дела.
„Што се тиче праваца у сликарству, она је доста експериментисала, почевши од импресионизма са којим је мало кокетирала. Она је један од ретких представника фовизма у тадашњој Србији. Није се везивала нити бежала од новина или прихватања нових праваца, а опет је имала свој стил, са широким потезима, са јарком црвеном бојом. Испитивала је нове технике и нове могућности и трудила се да на свој начин све то спроведе, а поново са народним мотивима, односно мотивима из средине одакле је потекла. Са једне стране имамо ’Ресник’ и ’Божуре’, док са друге ’Жену са дететом’ и женски акт који је феноменалан, а за који можемо само да замислимо како је доживљаван у то време”, наводе Николићи.
Милан и Љиљана нису пропустили да посете две изложбе одржане у Нишу поводом века и по од рођења сликарке. Сусрет са њеним делима, али и делима младих уметника који су, како и сам назив изложбе каже, кренули њеним путем, није их оставио равнодушнима. „Као да се настављају њен дух и њене идеје. Њен прогрес који покреће те младе људе на тему њених дела, на нове технике, нова сагледавања и ново презентовање ствари”.
Због тога поручују суграђанима да и сами крену путем уметности, лепоте и доброте: „Мислим да би нечим лепим допринели да се и други људи лепо осећају, да се више људи лепо осећа, неким својим симболичним чином”, истиче Милан.
Марија Тодоровић