(Владан Матијевић, Пакрац, Београд: Лагуна, 2023)
Зло није напољу него у нама.
В. М.
1.
Владан Матијевић је писац кога читаоци воле најмање из два разлога (пута два); потврда за то лежи у пријемчивој вештини његовог писања, која се огледа на свим нивоима структуре његовог дела (без обзира на жанр) – у стилу (концизном, а онеобиченом управо том једноставношћу), (палимпсестној) карактеризацији ликова, у кохерентној градњи сижеа у односу на фабулу, дисперзивну каква је и сама стварност у којој Матијевић често налази инспирацију; у облицима приповедања из којих се могу издвојити антологијски коментари хумористичког типа (што ћемо и учинити у завршном делу овог текста). Наведени елементи Матијевићевог књижевног поступка неизоставно се отварају читаоцу, без обзира на његово стручно познавање и проучавање књижевности; вредно(ст) се препознаје.
Роман Пакрац већ инципитом (иницијалном реченицом „Решио сам, Пепи, неког да убијем.ˮ) буди вишеструке интертекстуалне релације које ће, како се радња романа буде одвијала (гранала, али и дубила) „мапиратиˮ читаву колективну библиотеку светских класика: сам јунак, и (исповедна) форма којом се обликује његова (при)повест, као да је израстао из света Поових и Мопасанових најбољих психолошких приповедака („Вилијам Вилсонˮ; „Орлаˮ/„Мораˮ), узрастао у својеврсне „јунаке из подземљаˮ Ф. М. Достојевског и надрастао кафкијанску атмосферу која је била обележје претходног Матијевићевог романа Слобода говора (2020).1 Психолошки студиозан приступ главном лику романа, уједно приповедачу, те наратеру (адресату) Пепију (како ће се касније показати, фиктивном лику креираном у приповедачевом уму у раном детињству, и додатно трауматизованом и траумом обликованом у адолесцентском добу, а мимо свега – верном „сапутникуˮ и „сапатникуˮ, али нипошто патнику), кроз оквире норми породице, друштва и (не)могућности личног избора, призива нам у свест Лазаревићеве приповетке; међутим, Матијевићев приповедач по сложености карактеризације надилази наш хоризонт очекивања, не изневеравајући реалистички метод верног/веродостојног/хроничко-документаристичког сликања једне дегенерације појединца и друштва, као и њихових девијантних међурелација. Одакле год да полази при обликовању приче, Матијевић пристаје2 у стварност; често се и времена и простори Матијевићеве приче сливају у један универзални/свевремени хронотоп, мрачан а осветљен познањима и истинама; дуговечан. Тако у последњем роману простор Пакраца – славонског ратишта представља mise-en-abyme (слику у слици, простор у простору) душе (јунака) и града, а можемо рећи и душе града, не само Београда, на чијим се улицама одвија радња овог романа. Матијевић за место радње својих дела често бира међупросторе: било да је реч о његовим приповеткама (нпр. из збирке Пристаништа), или о романима, често се радња дешава у отвореним микропросторима аутобуса, пијаце, ходника, хаустора. Приповедач Пакраца „затвореногˮ ума хода таквим, отвореним међупросторима, на тренутак их забрађујући; међутим, колотечина стварности их наново раскива, а они сами се растачу ка прошлости јер будућност је, и у овом роману, опетовање прошлог, у недоглед(е).
Радња романа Пакрац је вишеструко уоквирена; најпре, она се наизглед, и успутно (чак ноншалантно) одвија између свакодневних дневних црних хроника које нехотимице бележи приповедач. Те хронике су и наша свакодневица. Радња је уоквирена и умом приповедача, тачније, њен значајан сегмент приказује се у приповедачевом уму кроз редуковани дијалог са ћутљивим, али делатним наратером, Пепијем. Пакрачко ратиште је увек живи оквир романескне приче: оно се оваплоћује кроз флешбекове (слике смрсканих тела и бизарне сцене са ратишта – турбо-фолк теревенке), али и кроз допринос свакодневној црној хроници, где је главни актер управо приповедач, односно његов двојник, Пепи. Породица је оквир значајан за разумевање психолошке и социјалне карактеризације главног јунака (приповедача). Споредни ликови су обликовани као хомогени колективни лик друштвене маргине који је вишеструко повезан са светом Пакраца; у том микро-свету београдске улице крај пијаце, који насељавају инвалиди, активисти, просјаци, локални „пандуриˮ „у дилуˮ са локалним ситним криминалцима (Смајли, Ира, Драго, инспектор Васовић и др.), приповедач је свевреме. Поменути микропростори свакако нису простори лепоте (који су у свету Матијевићевих дела увек у опадању), али јесу (за)остали простори слободе. Можда су баш зато они макро простори Матијевићевог романа.
Роман почиње мотивом жеље за убиством. Трагајући за његовом мотивацијом, одлазимо даље од Пакраца (на коме је приповедач романа добровољно ратовао); преко прошлости породице и јединке, стижемо до сржи порива. Жеља за убиством оваплотиће се кроз читав низ, чак не ни раскољниковски почињених убиства јер јунак овог романа нипошто није вођен филозофијом виших и нижих, чак не ни кјеркеговском филозофијом егзистенцијализма (коју је приповедач познавао3); овај атипичан порив заправо је типска слика свевремена које приказује роман Пакрац: смрт је – логична, јефтина, свакодневна, бизарна4; о њој се прича „узгред, и без страстиˮ (75). Приповедач ће и стварност Београда поистоветити са Пакрацем: „Београд је, Пепи, постао чудовиште.ˮ Можда је приповедач само „подлегао општој атмосфериˮ?
Распламсавање зла, са убиством као кулминацијом, јунак испрва види методом за уклапањем у свет из којег је, од малих ногу, изопштен5. Увек недорастао стандардима породице (родитеља, али и Жаниног потенцијалног супруга), друштва, регрута, приповедач одлази у добровољачки ратни одред, како би се „уклопиоˮ у време, друштво; у „стандарднуˮ људску природу. Гласови које је само он чуо од детињства (што се може тумачити као знак шизофреног поремећаја), на ратишту се оваплоћују у суровог убицу Пепија који ће се, преживео, вратити и трајно настанити у приповедачевом уму током повратничких београдских дана. Да је Пепи приповедачев двојник, наслућујемо од самог почетка; међутим, оно што читаоца интригира јесте како ће се одвијати борба на „ратиштуˮ ума. Она је до самог краја романа неизвесна.
За разумевање значења романа, од важности може бити коментар који приповедач периодично понавља, попут рефрена. Иницијални коментар „Власт има капацитет.ˮ (12) градираће сваким новим приповедачевим поступањем, прецизније, убиством. Сваки пут биће наново обојен иронијом, до сарказма („Ми имамо потенцијал! Ми имамо студију изводљивости!ˮ (227)) Иронијом се деконструишу опште и наизглед одрживе бинарне опозиције: у пакрачком свевремену, растегљивом од искони до наше савремености, релативизовани су појмови злочинца и жртве: док се приповедач пита о критеријумима жртве, промишља о злочину и злочинству „уклопљеностиˮ у стварност. „Буку и бес само наш човек може да разумеˮ (19) – можда је ово одговор на претходно, иако реторичко питање.
Без обзира на то што од првих страница романа упознајемо јунака (потенцијалног) убицу, ми постепено (раз)откривамо да је, парадоксално, средишњи мотив његове психолошке карактеризације страх. Настојећи да протумачимо зашто у одсуству свеколиких емоција опстаје само страх, неминовно се враћамо Кјеркегоровој категорији егзистенцијализма. Приповедачево делање мотивисано је жељом за укидањем страха, „и у траговимаˮ (21). Укидање страха овде се не односи на постигнуће (егзистенцијалне) сигурности, већ на постваривање човека као завршне фазе уклапања за којим приповедач жуди, и зарад којег „делаˮ. Уз ову филозофску и суштински антрополошку тему страха можемо навести и неколико важних, а подједнако табуизираних тема друштвене провенијенције. Реч је о теми добровољачког учешћа у рату, инвалида и трауматизованог повратника. Прву од наведених тема аутор романа је обрадио психолошко-натуралистички: Пакрац нам приказује наличје патриотизма, оличено у поривима, а прикривено маском жеље за припадањем/прихватањем; суштински, авантуристичко6. Проблем инвалида сагледан је лазаревићевски, али до лиминалних простора апсурда: инвалид је апсолутно невидљив у савременом друштву, а његова смрт (као што је случај са убиством Смајлија), није ни злочин, ни губитак. Трауматизовани повратници из рата настављају се „користитиˮ у „оперативне сврхеˮ (доушништва, цинкарења људи „са улицеˮ), али исто тако брзо бивају смењивани, што их „мећеˮ у просторе невидљивих (друштву). Чак и њихово испољавање (у случају Пакраца убиствима) остаје непримећено (иронично – иако је „друштвенокорисноˮ). Ронећи дубље у прошлост јунака, тачније у детињство, открива се кукавичлук као обележје његове личности. Оно је оличено у изостанку воље, снаге, могућности да се супротстави родитељима, као и да се заложи за своје жеље. Иронично, приповедач ће се бојати и супротстављању жељама преминулих родитеља. Одважни, бескромромисни злочинац Пепи, иако је изграђен по психоаналитичкој матрици, на темељу двојника, много је више од типичних других ја подвојених личности у књижевности. До Пакраца, Пепи је био оваплоћење шаблона (можда и тип јунака слабе воље); на ратишту западне Славоније обликује се нови тип двојника-злочинца, нивелисаних граница нормалног и бизарног, смелог и садистичког, људског и животињског, осећања и инстинкта; Пепи је метонимија Пакраца. „Пресађенˮ, односно (по)враћен у Београд, Пепи „дишеˮ пакрачки(м).
Вештина Матијевићевог приповедања (и обликовања његовог приповедача) огледа се и у вештом избору детаља, који се семантички проширују – варирањем. Пакрачко ратиште је значењски најгушће описано (и опасано) сликом налик „кишовскомˮ асиндетону: „свиње, пацови, вране, црвиˮ. Ти мотиви су и спојнице са савременошћу хронотопа Београда, и свевременошћу. Слике злочина балансиране су једноставним, често фокнеровско-бенџијевским7 стилом као резултатом доследно спољашње и објективне фокализације.
Вратимо се на почетак: полазећи од приче о пакрачком ратишту, са пакрачког ратишта, кроз сећања удаљена више од две деценије од стварности Пакраца, Матијевићев роман сеже до наше стварности, настављајући да хроничарски бележи детаље перманентног замагљивања („мућењаˮ) погледа, опадања вредности, потирања емпатије, унижавања живота, али, не чинећи то искоса, већ из срца „Пакрацаˮ наше свакодневице која се очитује с лица улице и с наличја симулиране стварности. Пакрац је једна универзална прича о човеку у стихији живота, на ивици потонућа.
2.
Пакрац кроз афоризме
(Антологија језгровитих мисаоних, духовитих и актуелних коментара о нашем свевремену)
Важан аспект Матијевићевог реалистичког (и натуралистичког) метода сликања стварности јесу коментари о њој; некада су они дати истоименим обликом приповедања, а каткад су део монолога (у случају Пакраца, унутрашњег) или дијалошких реплика. У структури романа Пакрац коментарима о нашој стварности остварује се хумор, али и разоткрива универзална истина о човеку и животу. У наставку текста о Пакрацу наводимо, по нашем мишљењу, најуспелије матијевићевске рефлексије:
„Овде, Пепи, робијашки стил не излази из моде.ˮ (8)
„Политичари више немају незбринутог рођака па на функције постављају кућне љубимце.ˮ (11)
„Интелигенција није имала сертификат да је поштена, што се у социјализму под обавезно тражило.ˮ (15)
„Ако изузмем оца и мајку, изистинске непријатеље никад нисам имао.ˮ (17)
„Сви велики народи су већ починили велике злочине, […] не можемо ни ми стално бити ловина.ˮ (16)
„Ми смо изгубили рат и не можемо имати ратне ветеране.ˮ (26)
„Био сам импотентан, био сам слободан.ˮ (39)
„Сву ту црну хронику претежно сам доживљавао као да слушам извештај о водостају река.ˮ (41)
„Домовини сам дао крв, не дам јој моје дневнице.ˮ (62)
„Уз мисао да је мој крај близу, сваку животну недаћу лакше успевам да пребродим.ˮ (64)
„Из пакрачког искуства сам знао да Брату нема спаса.ˮ (71)
„Симпатичној деци људи хоће да уделе помоћ, она ружнија су без икаквих шанси.ˮ (74)
„Држава инвестира новац само у здраве и јаке.ˮ (74)
„Због добијеног новца имао сам утисак да нисам цинкарош већ запослен у полицији.ˮ (87)
„Од пет слова које чине реч пакао четири се налазе у речи Пакрац.ˮ (108)
„Зло је […] заводљиво, а добро је малокрвно и бледо, неспособно да се покаже у правом светлу.ˮ (131)
„Шта год о неком писали медији, на крају то изађе на зло.ˮ (147)
„Дежурни полицајци су […] одговорно чували билборде са ликом председника владајуће странке и ништа их друго није интересовало.ˮ (152)
„Читав народ је симулирао невиност иако је толико тога указивало да је крив.ˮ (180)
„Добро је што у нашим грудома постоји бол, када он буде нестао, ничег стварног неће бити.ˮ (180)
„Неки Роми су се свађали ко Цигани.ˮ (203)
„Мојој мајци је било најважније шта ће мислити свет. А њен свет је био до зла бога крут и заостао.ˮ (209)
„Није тешко, Пепи, наћи везу са било ким, нарочито ако је тај умро и није у стању да порекне туђа тумачења његовог дела.ˮ (245)
„Зло није напољу него у нама.ˮ (261)
„Најгоре насиље израња из сентименталности.ˮ (261)
„Супер, екстра и врх су три речи с којима се ми данас успешно споразумевамо.ˮ (268)
„Да ли има шта одвратније од политике, Пепи, а она је свима нама ушла у плућа, у желудац, у јетру, потопила нам мозак и срце, ослабила нам гениталије.ˮ (275)
„Нама су пошасти традиционално долазиле са запада.ˮ (287)
„Очев мото је био: живи и не дај другима да живе.ˮ (291)
„До комфора се долази уз помоћ конформизма.ˮ (295)
„Као да су сви преживели Пакрац, нико није веровао у човечност.ˮ (304)
„Пакрац и његови синови ће још дуго живети по нашим улицама и трговима, трибинама и парковима.ˮ (310)
Мирјана Бојанић Ћирковић
Насловна фотографија: digi-pakrac.com
1 Тема слободе говора (чак и када је „дословноˮ приказана кроз убиство новинара) може се сматрати општим местом дела Владана Матијевића. У Пакрацу је обрађена кроз судбину новинара Шушумиге и Пошушњаре (деведесетих познатог као Гебелс – нацистички командант).
2 Алузија на наслов Матијевићеве збирке прича (из 2014).
3 Кјеркегорову филозофију егзистенцијализма (у поједностављеном виду) препознајемо у приповедачевој констатацији „ако ниси онај ко убија, онда си жртва.ˮ (13) Мимо наведеног, атмосфера романа Пакрац у суштини је кјеркегоријанска.
4 Уп. „Зато се нико неће зачудити када починим убиство.ˮ (11)
5 Уп. „Ако хоћеш да на тебе обрате пажњу, мораш се задржати у задатим оквирима.ˮ (9)
6 Уп. „У добровољце су се углавном јављали људи жељни пуцњаве и незаборавне авантуре.ˮ (31)
7 Алузија на први део Фокнеровог романа Бука и бес (Бенџијев унутрашњи монолог).