Da li i vi čuvate jedan stari, žuti, pohabani kofer na tavanu, sličan svakom drugom starom odbačenom koferu, koji ljudi poput vas i mene, dakle, sasvim obični ljudi, čuvaju, jer ne znaju kuda bi sa njim? Ako je odgovor potvrdan, zbog čega ga niste bacili? Kakve tajne krije taj vaš saputnik sa putovanja? Neka davno zaboravljena sećanja na ljude koji ste voleli i koji su voleli vas, uspomene, nade i snove? Taj prašnjavi kofer je jedina spona s prošlošću, jer se ne možemo uzdati u varljivo sećanje, već samo u tragove koji ostaju kao nemi svedoci jedne istorije. Ali, šta se desi kada pogrešno tumačimo tragove?
Knjiga Crveni ibis koju potpisuje Marija Miketić, u izdanju Evro Book-a navešće vas da ponovo otvorite taj kofer i zavirite u njegovu utrobu. Nagnaće vas da iznova proživite neke događaje iz prošlosti i konačno završite neka davno otvorena poglavlja.
Kroz roman ćete upoznati sudbinu tri žene: Sofije, Jane i Zorane, koje su mistične i tajanstvene, povezane krvlju, tajnama i gubitkom. Autorka pažljivo gradi lik svake od ovih junakinja, čije se sudbine prepliću poput raznobojnih niti i čine jedno nerazdvojivo klupko. Svaka od njih ima svoje mesto u ovom književnom mozaiku, koji se ne može posmatrati drugačije, nego kao celina i jedino tako se i može razumeti, jer ma koliko bile različite i drugačije, junakinje su odraz različitih aspekata same žene kao bića.
U ovom psihološkom romanu, ona je ogolila čoveka kao biće i prikazala najskrivenije i najtananije delove njegove duše. Na momente hrabre i pokorne, na momente čedne i razigrane, krive i nevine, naše junakinje su one čiji su život odredile okrutne boginje sudbine – Mojre koje vezu svačiji goblen života. Kroz njihove životne priče ispričana je sudbina žene koja se bori i opstaje, uprkos silovitim udarcima koje joj život zadaje.
One prolaze kroz razna iskušenja i moralne dileme na svom životnom putu i čine brojne izbore koji ih dovode do konačne spoznaje, jer svaka laž je skup nekih istina, svaka izmišljotina nasumično prekrajanje doživljenog. Ovo je priča o crvenom ibisu, ptici koja je povezivana sa drevnim bogovima, onoj koja nosi mudrost u svom srcu i čuvaru drevnih tajni!
Autor: Jelena Jocić
Simbol ibisa u mitologiji:
Prema drevnoj egipatskoj mitologiji, pre stvaranja sveta i svemira, postojao je haos u obliku nepregledne vodene mase. Voda je potpuno prekrivala zemlju i nije bilo ni ljudi ni bogova. Tada je, odjednom, iz vode izronilo ostrvo od blata, a na to ostrvo spustila se božanska ptica. Nekad je ta božanska ptica u obliku sokola, nekad poprima oblik ptice ibis, nekad je to ptica benu ili poznatiji feniks. Nakon toga, iz tame su se pojavili prvi polubogovi koji su sakupljali trsku, šaš i lotos kako bi izgradili prvobitno sklonište za božansku pticu. Kasnije će to sklonište za božansku pticu postati hram, a čuvaće ga potomci prvih polubogova – sveštenici. Ubrzo će u kultnim (verskim) središtima niknuti hramovi, a sveštenici će se takmičiti u uveravanju sledbenika da je upravo njihov hram izgrađen na prvobitnom ostrvu postanka, na koje se spustila božanska ptica.
Ibis je predstavljao egipatskog boga Tota (Teuta, Thotha) koga Egipćani prikazuju zoomorfno kao ibis, a nekad i kombinovano – kao čoveka sa glavom ibisa, koji u ruci drži pisarsku paletu (sa papirusom i tintom). Tot je egipatski bog mudrosti, znanja, pisanja, matematike, astronimije, umetnosti. Pripisuje mu se pronalazak slova i egipatskog pisma, te ga smatraju zaštitnikom pisara. Zato ga je i Platon kasnije okrivio da će ljudi, oslanjajući se na pisanu reč, sve više gubiti pamćenje. Pominje se kao pisac Eneade, mita koji potiče iz Egipta i govori o nasleđivanju kralja i o nastanku sveta, a smatra se i bogom vremena i računanja vremena, ali i isceljenja.
Imajući sve ovo u vidu, ne čudi što su stari Egipćani izuzetno poštovali ove ptice, uzgajali ih i negovali, da bi ih kasnije mumificirali uz isti ritual koji je dat mnogim ljudima tog vremena i polagali ih u grobnice. Zbog svog značaja u predstavljanju boga Tota, ibis je prikazan u mnogim oblicima egipatske umetnosti: od aplikacija do velikih, trodimenzionalnih skulptura; od hijeroglifskog znaka u najranijim vremenima, preko zlatnih amuleta u doba srednjeg kraljevstva, do figura u prirodnoj velični u obojenom drvetu ili bronzi u kasnom periodu. Stoga, ne treba da čudi sretanje ibisa u današnjoj pisanoj reči – od personifikacije, preko simbola, do lajtmotiva koji se provlači kroz književno delo.
Autor: Jelena Mihajlović, dipl. istoričar