Награда „Иницијал” нишког Сајма књига додељује се за делo које афирмише књигу у ужем или ширем смислу, а ове године поменута награда припала је Издавачкој кући „Медивест” за изабрана дела Милоша Петковића, која чине три трилогије епске фантастике – „Вукови судбине”, „Перунов хроничар” и „Седам мачева”. Писац је ово признање посветио мајци, која га је, како каже, окренула ка књигама. Година је за нишког писца фантастике почела и завршава се наградама, а шта публику очекује у наредној години Милош Петковић открива за „Без лимита”.
Током обраћања публици поводом Награде „Иницијал”,рекли сте да сте на Сајам дошли први пут пре 30 година као читалац, пре 15 година сте ушли као писац са својом првом књигом „Вукови судбине”, а сада сте добили признање Сајма. Колико Вам значи ово признање као нишком писцу?
Заиста се никад нисам оптерећивао наградама, зато што су за мене главне награде оне које не носе имена познатих писаца или су типски и наменски за одређену категорију, одређени жанр, или конкретно каоова сајамска награда. Наравно да ми много значи, знам да значи Издавачкој кући „Медивест” због једноог оваквог, више него репрезентативног издања за фантастику. С друге стране, због моје велике љубави према граду Нишу, а Ниш јесте оснивач нишког Сајма, и као великом локалпатриоти ова награда ми много значи,јер постоји она уврежена реченица да Нико није пророк у свом родном месту или да Нико није кмет у свом селу. Ово је нека врста признања и мени и Издавачкој кући „Медивест” да смо у Нишу, заједничким снагама, урадили нешто што је препознато и одстране стручног жирија Сајма књига. Тако да сам врло радостан и ову награду бих посветио својој мајци, која ме је и окренула ка књигама када сам био клинац и збо гкоје и дан-данас толико волим свет књига.
Одржана је и промоција изабраних дела Вашег стваралаштва, у питању су три трилогије. Како гледате на ова изабрана дела, да ли су нека врста преседана?
Још увек ми је нестварно зато што знам какви су били почеци када је у питању фантастика домаћих аутора. Друго су светски познати серијали попут „Господара прстенова”, „Харија Потера”, „Игре престола” или сада популарних екранизованих дела која су и код нас у приличним тиражима и имала су баш лепа издања, чак колекционарска. Међутим, то није важило за домаће писце, јер су били непознаница за нашу публику. С једне стране бих могао да се сложим да је ово ризичан потез од стране издавача, док сам ја већ дуги низ година врло присутан на нашој књижевној сцени и доста медијски испраћен због тематике којом се бавим.
Али, ово јесте у неку руку и преседан. Надам се да ће ово бити охрабрење за неке друге издаваче да пробају са домаћим ауторима, чак мислим да, ако бисмо на неким књигама домаћих аутора променили име и уместо имена наших људи ставили неко инострано, можда западњачко име, које звучи интересантно, да би неко ко би прочитао те књиге мислио да је у питању неки светски познати серијал или део неког светски познатог серијала.
Домаћа фантастика има озбиљну будућност, још није достигла свој зенит, мислим да ће тек за једно десетак година млади нараштаји који долазе добити много добрих писаца.
Трилогије су објављене у периоду од 2008. до 2016. године. Колико је тешко да се одржи континуитет у писању?
Понекад јесте тешко зато што постоји очекивање публике и постоји притисак од стране издавача који понекад наменски жели да објави књигу за велики београдски Сајам. Чињеница је да је београдски Сајам место где се за врло кратко време прода велики број примерака, много брже него за неколико месеци у књижарама широм Србије, и због тога су писци понекад притиснути роковима. Игром случаја, ја сам се трудио да од писања створим ритуал и навику, то мора да буде на специфичан начин изведено и да има свој континуитет. Схватио сам да, ако човек буде вредан и не пати од оног да чека инспирацију, већ пронађе начин да је призове, моћи ће да пише свакодневно.
Наравно, нисам баш на том нивоу радио, попут Стивена Кинга, који сам каже да пише шест страница дневно, па за три месеца или месец и по дана понекад има материјал за нову књигу. Код мене то није сличај, али јесам себе дисциплиновао и заиста се трудио да одржим континуитет. Паралелно са тим сам доста читао, јер то дође као погонско гориво за писце. Претпостављам да због тога добијам коментаре да сам са сваком наредном књигом бар помало напредовао.
Да ли можете да нам кажете нешто о свакој трилогији? Прва трилогија „Вукови судбине” носи поруку: „Хероји не бирају судбину, судбина бира њих.”
Стварао сам свет из „Вукова судбине” који је комплетно измаштан још у средњој школи. Створио сам чак и историју, митологију, географију тог света, расподелио улоге расама које настањују тај свет, осмислио божанства, по узору на неке митологије и фантастичне светове уз које сам одрастао и сусретао се са њима у књигама. Било је потребно изабрати неколико посебних индивидуа у том измаштаном свету и испратити њихову причу.
То су морале да буду личности које су довољно интересантне не само мени него и некоме ко ће сутрадан читати ту причу. Судбински сам изабрао те ликове, које је и судбина навела на исти пут. Испричао сам једну епско-фантастичну причу која би била врло поучна када би се пребацила у наше време. То је прича о пријатељству на првом месту, о пожртвованости, али и о нечему што нисам толико до сада истицао – о скромности.
Наизглед је то потрага за благом, и сви када чују „потрага за благом”, вероватно помисле на Шмауга из „Хобита”, који лежи на хрпи злата и драгуља, али код мене је благо у трилогији нешто потпуно друго – једно духовно благо које ће свако од њих појединачно и сви заједно пронаћи. Тако да мислим да је епска фантастика у том смислу много дубља и много значајнија него што се то наизглед чини.
„Перунов хроничар” носи поруку: „Страх је створио богове, а храброст – она стваран хероје.”
Тај слоган је постао драг неким људима, чак ми се чини да је неко штампао мајицу или дукс, фан који је то носио, и тиме ме баш почаствовао. У прадавна времена дешавало се да гром удари у дрво и стари Словени кажу – „Ево јавио нам се Перун.” Или да се усред села појави медвед који само прође и оде даље својим путем, па они кажу – „Ево га Велес, бог природе нам се јавио, хоће да нам пошаље неку поруку.”
Тада су људи посматрали догађаје у природи и тумачили их на свој начин, кроз призму тих божанстава која су у овом случају део наше митологије. Њихов страх за неке неразјашњене ствари је сигурно утицао на то да буде много богова, зато су и стари Словени били многобошци. Они који су били посебно храбри у том времену су остали запамћени као хероји и на то нас доста подсећа грчка митологија из које долазе многи антички хероји, најхрабрији у својим античким градовима и у својим племенима.
Тако сам написао причу о једном јунаку који је био нарочито храбар да су његова дела изазвала поштовање, чак и сузе појединих богова. Хтео сам да покажем да човек за живота, ако је наоружан важним и добрим људским особима, на крају чак може и богове да учини поносним.
Трилогија „Седам мачева” носи поруку: „Нису сви који лутају изгубљени”, што је Толкинов цитат.
То је омаж једном од мени омиљених писаца. Себе доживљавам као писца који лута кроз своју каријеру, јер сам залазио у више различитих поджанрова фантастике. Авантуристички сам приступао свакој наредној причи, нисам се везивао за неки од поджанрова у који сам зашао. То делује као једно лутање неког младог, изгубљеног писца, али заправо и те како знам где сам кренуо и шта желим. То се чак не односи на оно што људи сматрају популарношћу – колико је неко читан, колико има издања – то је нешто лично за мене што остаје само са мном, да ја собом будем задовољан.
У тој трилогији има неколико омажа и, што се тиче мени неких омиљених писаца и неких омиљених личности уз које сам одрастао, они су такође у овој причи лутали и мојом маштом су доведени у Србију да се сукобе са исконским страхом који су доносили вампири из те трилогије. Онда сам помислио да је поменути Толкинов цитат пригодан за ту интересантну скупину, која је, окупљена у мојој причи, дошла у моју земљу, у којој сам рођен, и сукобила се са тим исконским страхом. Хтео да видим како би то изгледало, како би се моји највећи јунаци из мог детињства понашали када би се сукобили са оним што је и мене плашило када сам био мали и гледао филм „Лептирица” Ђорђа Кадијевићa.
Повом награде рекли сте за крај: „Они који читају фантастику живе хиљаду живота, они који не читају фантастику живе само једном.” Да ли мислите да свако може да чита фантастику?
Ту сам мало парафразирао и био личан због жанра. То је Џорџ Мартин рекао мислећи генерално на књиге, а ја сам се више надовезао на његове речи. Много људи које сам срео и који читају фантастику заиста остављају утисак као да живе по неколико живота ни врло су свестрани, маштовити, дружељубиви, комуникативни и отуд мој аргумент да је то тако.
Мислим да сви могу да читају фантастику зато што сва деца могу да слушају бајке кад су мала, само треба људи да сачувају то дете у себи у некој мери. Не морају баш Петра Пана, треба ми и да одрастемо, али на један прави начин да не заборавимо на своје детињство и на дете у себи. Онда ће бити простора за фантастику. Чини ми се да неки људи које сам сретао, а фантастика им је одбојна, делују превише уштогљено и као да су заборавили да су некад били клинци.
Како бисте навели читаоце да се окрену жанру фантастике према коме имате такву пасију?
Постоје нека дела која су феноменална да се зађе у свет фантастике; ако би то дело било неко јело, то би био онај мали прстохват неког лепог зачина који даје шмек том јелу. То би рецимо била прича Стивена Кинга „Зелена миља”, а постоје и књига и филм где лик Џон Кофи има надљудску моћ коју можемо да протумачимо као фантастику и онај његов миш Мистер Џинглс, који живи тако дуго због онога што се десило у причи. То јесте фантастика у благој мери, али је једно дело које је, верујем, свакоме интересантно и то би отприлике могао да буде први уплив. С друге стране ту је и књига„Бескрајна прича”, коју мислим да свако дете може да прочита, да се препозна у дечаку који чита ту књигу и преко те књиге и сам постаје на неки начин протагониста и јунак приче у бескрајном свету који се зове фантазија.
Људи треба само да пробају да читају фантастику и да немају уврежено мишљење, као и када је у питању музика –када сретнете неког и он каже да не слуша хеви метал или хард рок, а није ни пробао. Онда може да оде на неку журку са друштвом, да му пусте неки добар стари рок из осамдесетих година, да му наточе једну добру криглу пива и да се он мало опусти и да заборави да постоји само музика на ћирилици (наравно, треба слушати и нашу музику). Зашто не пробати нешто друго, можда тада откријете да сте у ствари део тог света, само до тог тренутка нисте знали.
На чему тренутно радите и какви су Вам планови за наредну годину?
Планови су, морам да признам, помало хаотични, али то није ништа другачије него претходних година, само сада хаотичније него иначе, у смислу да сам се расплинуо када су у питању драмски текстови, када су у питању књиге како за одрасле тако и за децу, и када је у питању један велики пројекат на коме радим као сценариста за једну ТВ серију. Тај сценарио би био мој први уплив на телевизији, да се опробам и као сценариста са једном продукцијском кућом. То ми је јако интересантно, изненадио сам и себе јер је ишло лакше него што сам очекивао. Радим на једном великом епско- фантастичном делу и рекао бих да је то велики повратак епској фантастици, коју као такву годинама нисам писао, и надам се да ће то стићи за београдски Сајам наредне године, на пример.
Радим и на једној књизи за децу коју илуструје Боб Живковић и много се радујем томе, зато што ће Боб илустровати свако поглавље. Свако од двадесет поглавља ће имати по једну његову луду илустрацију. Назив књиге је „Оригами Џек и архипелаг маште”. Рукопис је готов, на Бобу је сада задатак да оживи ту причу како само он уме.
Биће нешто за млађе, биће нешто за старије, биће неколикопозоришних представа и у Академском позоришту и у Позоришту у Зајечару. Радим и на једном драмском тексту који је мјузикл. Као што рекох – поприлично хаотично.
Разговарала: Марија Тодоровић
Фото: Ј.Јоцић, М. Тодоровић/Без лимита