Pozorišna predstava „Uspavanka za Aleksiju Rajčić” pravi je primer umetnosti u službi društvenog angažmana. Zbog same teme, sjajnog teksta Đorđa Kosića, specifične poetične režije Juga Đorđevića i brilijantne glume Vanje Ejdus kao naslovne junakinje, ovaj komad odnosi sve velike nagrade na svim relevantnim pozorišnim festivalima u zemlji. Nakon izvedbe na aleksinačkom festivalu „PIP”, reakcija same publike bila je možda i najveća od svih mogućih nagrada. Probila se ova drama do duše svakog gledaoca, izazvala najintenzivnije emocije, a na kraju niko nije izašao ravnodušan.
Kako svako umetničko delo interaktira sa recipijentima tako se i stvara jedan odnos i razmena energije koji su neophodni za podsticanje i održavanje aktivizma samog umetničkog dela. Rolan Bart je isticao da gledalac mora uzeti aktivno učešće u predstavi, te da su njegov subjektivni doživljaj i sud nužni za krajnje značenje svakog umetničkog dela. „Uspavanka za Aleksiju Rajčić” je od svakoga napravila emancipovanog gledaoca i uvukla ga u tragiku tematike koju plasira.
Koliko god da su zastupljene, teme porodičnog nasilja i nasilja nad ženama nekako uvek ostaju nedorečene. Sama tragedija i osetljivost ovakve tematike u isto vreme pruža mnogo mogućnosti ali i vezuje ruke i sputava. Presudno je postaviti ravnotežu i na iskren način preneti poruku tako da se i najhladnija osoba poistoveti sa njom. Izgleda da je Jug Đorđević pronašao tu ravnotežu, te kombinacijom folkora i tragedije uspeo da dočara jedan univerzalni problem u društvu.
U Srbiji, podaci iz 2021. godine otkrivaju poražavajući broj ubistava i pokušaja ubistava žena u domaćinskim odnosima. Sa mnogim ženama koje hrabro prijavljuju nasilje, ali i sistema koji ne pruža odgovarajuću zaštitu, postavljaju se ozbiljna pitanja o efikasnosti institucionalnog odgovora na ovu problematiku. Na svaku ženu koja prijavi, njih pet prećuti i nastavi da trpi. A koliko to ćutanje treba da traje i kada se to zaštita pretvorila u privilegiju? Dokle dosežu dimenzije slobode jedne žene? Ova pitanja se postavljaju i u samom delu, a glavna junakinja traga za odgovorima.
Ovaj tekst je spoj tradicionalnog i modernog. Nešto što ima tragičku emociju, a ispričano je na jako moderan način. Ima neke distance i ironije u svemu tome, a opet sam iznutra osećala sve ono skriveno što se nalazi u dubinama samog teksta– ovako je Vanja Ejdus objasnila svoj prvi susret sa tekstom i način na koji ga je ona razumela.
Aleksija Rajčić izlazi iz okvira običnog lika. Ona postaje univerzalni činilac tematike o kojoj priča. Njeno delovanje prerasta u simboliku, a njen vapaj u sveopšti urlik koji se daleko čuje. Svako izostavljanje emocionalnih ekspresija na kraju kulminira u katarzične ekscese praćene neizostavnim priželjkivanjem slobode.
Ona jeste lik. Ima tu emocije, ali prikrivene i potisnute. Meni je to bilo užasno uzbudljvo glumački – kaže Vanja za svoj lik.
Prisustvo hora na sceni, kao i pevački i muzički elementi, donose jednu posebnu notu i dimenziju samom delu. Dok u jednom trenutku podižu ritam igranja, u sledećem ga obaraju, a savršenom sinhronizacijom glume i pevanja kontroliše se energija kojom se dopire do gledalaca. Čitav hor u predstavi služi kao jedna vrsta pomoćnog naratora koji nagoveštava presudne trenutke.
Paralelno sa nama Nevena (Glušica) je radila sa muzičarima i pevačima muziku. Taj spoj, taj nivo muzike koji je došao i krenuo da se spaja sa onim o čemu smo mi pričali je proradio i znali smo da je to to.
Motiv smrti i ubistva je vešto sproveden u simbol slobode. Trenutak kada Aleksija ubija svog muža zlostavljača jeste trenutak kada se ona oslobađa okova maltretiranja, a trenutak kada gubi život i njen susret sa smrću (koja je predstavljena kao lik) jeste trenutak oslobođenja od stega dogmatizovanog društva.
Predstava ne pokušava da opravda ubistvo ni u jednom smislu i obliku. Ovo je poziv na budnost i reakciju. Ova univerzalna priča je priča svih nas, smeštena u bilo koje vreme dok smo svi mi likovi u njoj. Još jednom smo svedoci da poruka koju pošalje umetnost može itekako daleko da se čuje.
Razgovarao: David Petrović
Naslovna fotografija: Narodno pozorište u Beogradu