Људи обучени у црно дочекали су ме у кући. Било их је посвуда: на улазним вратима, у ходнику, на тераси, у собама. Блиједа лица у маси црног, познати и непознати погледи, пажљиви додири, благи стисак руке: „Прими моје саучешће.” Не упамтих сва та лица, која сам гледала замагљеног погледа кроз полуспуштене трепавице влажне од суза. Одговарала сам тихо, спуштене главе: „Хвала”. Сва та уљудно намјештена лица, равних линија обрва и усана, упакованих у црне јакне, џемпере и капуте, дошла су да изразе саучешће у нашој боли. Да ли сада размишљају о животу и смрти? За киме тугују? За својим смртним тијелом или за покојником? Да ли се сјећају Христоса и његове бијеле одјеће Васкрсења?
Стојим потпуно потонула у тугу. Људи пролазе, прилазе, изјављују саучешће. Неко од ближих сродника ме загрли, заплаче, обрише сузе мојим лицем. Тежина њихових помијешаних емоција ме гуши. Зар ни у жалости не можемо да будемо сами и да тихо тугујемо!? Рађамо се уз буку и одлазимо уз буку.
Док покушавам да непримјетно одем у своју собу, да бих се барем накратко осамила, поглед ми одлута до одра на којем лежи мој уснули дјед. Инстинктивно зажмурих. Као да ћу на тај начин поништити ту слику, избрисати је из свог видног поља, из стварности. То није мјесто за ковчег! То је мјесто гдје је мој дјед збијао шале, увесељавао ме, читао ми приче, поправљао мале кућне апарате или смишљао неке иновације. Не могу да прихватим да сада тамо лежи, непомичан, заустављен, усамљен.
Ушла сам у своју собу, скинула црни капут, сјела на кревет, узела дједову фотографију и поново почела да плачем. Туђе сузе накратко су зауставиле моје, али, када сам се обрела сама у соби, поново су потекле. Навиру, као сјећања. Без неког логичног реда и смисла, као на филмској траци, смјењују се кадрови: стерилна болничка соба, цјевчице прикачене иглама за мршаве, наборане дједове руке; дугачки болнички ходници, пригушени јауци иза полуотворених врата соба, бат корака који се удаљавају; прве пахуље снијега лијепе се за прозорско стакло и стварају мрље необичног облика; мамин телефонски позив, тишина и уздах; поклопац мртвачког сандука прислоњен о зид куће; плач који допире из куће; дједов широки осмијех и сјајан поглед док ме прима у загрљај; дједово воштано лице на свјетлоплавом свиленом јастуку у сандуку. Покушавам да се приберем, морам да будем јака ради маме и бабе. Знала сам да ће тај тренутак једнога дана неминовно доћи, болест је, рекли су, неизљечива. Или је живот неизљечив, увијек се завршава смрћу.
Кренула сам у купатило да се мало умијем и даље одвраћајући поглед од главне собе. Видјела сам људе који улазе и излазе да се опросте од покојника, а ја сам настојала да то избјегнем. Жељела сам да се дједа сјећам онаквог какав је био док је био жив, па и у посљедњим данима болести. Не желим да га памтим упокојеног.
Умила сам лице, сабрала се и кренула назад у своју собу. Ходник је био празан, људи су изашли напоље јер је свештеник дошао да обави опело. Да ли ме та празнина сада изненадила или сам, једноставно, одлучила да се суочим са својим страховима, не знам. Застадох. Погледах у собу са отвореним вратима, коракнух према великом ковчегу. Било је ту још неколико чланова породице, неки су стајали поред отвореног ковчега, други су сједили на столицама. Дједово тијело је изгледало тако сићушно наспрам ковчега у коме је лежао. Изгледао је као мала, укочена фигура, лица боје воска. Зашто се људско тијело тако смањи у смрти? Ово је и метафизичко и биолошко питање. Како смо само мали наспрам живота и смрти и наспрам Творца! За мене та фигура никако није могла бити мој дјед. Гдје је онај снажни и витални човјек руменог лица, који ме носио на раменима посвуда када сам била мала?
Мама ми је рекла да ће свештеник доћи да обави опело и да је најбоље да ми, најближи, будемо поред покојника. Стајала сам поред ње и бабе док је свештеник читао молитве. Покушавала сам да задржим сузе које су навирале али нисам успијевала. Саме су текле, нисам их више ни брисала.
Када су изнијели ковчег са покојником, процесија је кренула низ улицу којом је дјед толико пута прошао. Била сам на челу поворке, заједно са двјема рођакама. Носила сам вијенац на коме је била лента са већ познатом реченицом : „Посљедњи поздрав нашем драгом Миленку”, или тако нешто. Ја тај вијенац нисам купила. Мени то није много значило, тај конвенционални сплет цвијећа који је начинио неки цвјећар као још једну наруџбу више. Поворка је милила тихо низ улицу, уз понеки пригушени глас и тихо роморење људи. Шуштало је лишће на многобројним вијенцима. Звецкали прапорци на кадионици, мирисао тамјан.
На гробљу нас је дочекало још људи, неки су закаснили на испраћај код куће, неки су тек тада чули да је Дјед Миленко умро, па су дошли право на гробље. Прилазили су нам, изјављивали саучешће. Нисам их гледала. Држала сам маму под руку како би ми пут до гроба био подношљивији. Свештеник је држао други дио опела са познатим ријечима: „Вјечнаја памјат”. Мирис тамјана ширио се гробљем.
Дошао је тренутак да ковчег спусте у гроб. Поново је требало прићи ковчегу и цјеливати покојника. Гледала сам у дједа како лежи у ковчегу спуштеног поред отвореног гроба. Нетремице сам погледом тражила по његовом беживотном лицу неки трептај, неки миг, неки барем и најмањи покрет, неко чудо које ће га подигнути и вратити у живот. Узалуд. Непомичан, хладан и далек лежао је преда мном тај човјек који је увијек био пун живота, елана, радости. Сада одлази са лицем боје земље са којом ће се ускоро сјединити. Охрабрила сам се да му приђем и пољубим по посљедњи пут. Цјеливала сам крст и ставила руку на дједово чело и косу. Било је хладно као и тај тужни 13. јануар. То је био посљедњи пут да сам видјела дједа на овом свијету.
Године пролазе. Сјећање блиједи. Али тај осмијех мог дјетињства, та радост са којом ме водио у откривања новог свијета и та љубав коју ми је несебично пружао живе и даље и освјетљавају моје путеве гдје год да идем. И вјера. Безвремена и вјечна. Хришћанин се смрти не плаши, јер смрти нема. Само васкрсење и живот вјечни. Амин.
Наташа Лујић