(Душан Стојменовић, Излаз и друге приче, Ниш: , 2023)
„опет гледамо горе одакле допире светлост готово једнака оној од раније. можда не гледамо баш онако често као некад, али ипак гледамо.” Овај цитат из приче „Поглед нагоре” на добар начин осликава јунаке нове збирке прича Душана Стојменовића – они су заточеници отуђеног света у ком врлине нису пожељне и у ком је пут успеха заправо пут немилосрдне борбе за положај и измољени углед. Универзално је због тога и питање, које се намеће и након читања насловне приче „Излаз” и након читања целокупне збирке: Да ли постоји прави, ослобађајући излаз или је сваки од њих само привидан и краткотрајан?
Јунак „загледан у бездан” и увучен у ситуације којима здраворазумски не припада веома се често јавља и у првој збирци прича овог аутора – Сведок својих опомена. Стојменовић тако новом збирком успоставља традицију неприлагођених јунака, с тим што се у њој та неприлагођеност појачава. Јунаци се готово и не труде да се боре против нелогичности које примећују, већ „играју игру преживљавања”. Главни јунак приче „Потера” пристаје да буде плаћени убица иако је од самог почетка јасно да он не припада том свету и не зна како успешно да спроведе задатак. Младић из приче „Радоје Домановић по други пут међу Србима” заједно са писцем из наслова доживеће низ авантура које су прозроковане његовом неспретношћу да живи укалупљено.
Критика друштва постоји, али је сваки покушај промене уочених аномалија осуђен на пропаст. У причи „Радоје Домановић по други пут међу Србима” друштво у које писац доспева чини се горим од оног о ком је он писао у веку раније. Аутор наводи бројне историјске податке којима се показује положај Радоја Домановића у времену у ком је стварао и његова истрајност у намери да не постане политички подобан. На тај начин се додатно наглашава савремено друштво у ком је готово немогуће пронаћи таквог појединца, већ сви пристају да буду укалупљени и подобни, док Домановићев „подвиг” бива исмејан: „Потуцао си се од немила до недрага, лутао као неки клошар, дочекао некакву славу тек после смрти, па би сад ту неправду мало да испеглаш, да изравнаш неке догађаје. (…) Ниси ушао у калуп, па су ти сад други криви”. Посебан акценат је на школском систему у ком се уочава низ бизарности: директор једне школе је по стоти, јубиларни пут поднео оставку, фризерка предаје грађанско васпитање, а најважнији сегмент образовања наставника су разноврсни курсеви о демократији. Врхунац бизарности у овој причи представља перформанс који је директорка осмислила и који чине неприкладна музика, конфете и неартикулисани плес просветних радника. Коначни пораз и узалудност појаве Радоја Домановића произилази из његове немогућности да „успостави здрав разум” у свету који је одавно заборавио на његове сатиричне приче.
Слично томе, и промена појединца је упитна. Коњ из приче „Коњ и бува” покушава да промени појединост која му не одговара – он не жели више да буде жртва досадне буве. За разлику од типичне басне у којој је једна животиња углавном представник позитивних особина, а друга животиња представник негативних особина, Стојменовићева басна се разликује. Досадна бува постаје носилац здравог разума и критикује коња: „Није ти сметало да те јаше твој имућни газда, и ко зна ко све још, али ти је зато сметала једна бува, чак и онда док сам мирно лежала на твојим леђима. Не мислиш ли да је то велика срамота за тебе?” Ова прича се тако може тумачити као критика појединца који жели да мења минорне ствари, док не увиђа да греши када је реч о далеко важнијим поступцима.
Уређено (или боље поново рећи „укалупљено”) друштво је једини идеал коме се тежи и ком се јунаци Стојменовићевић прича морају прилагодити на лакши или тежи начин. Јунак приче „Радоје Домановић по други пут међу Србима” несвесно постаје део карневалске атмосфере и почиње да игра са осталима. Са друге стране, јунак приче „Кућа предаје” критикује усмено или кроз своју поезију многе аномалије које уочава због чега постаје „пацијент” специјалне установе која води неподобне појединце ка „Свезабораву” и прави од њих послушне грађане: „И заволећеш све своје колеге, сваког ко ти буде био директор, свакога човека ове наше земље, а поезију ти нико неће бранити да пишеш”. Овакве установе, колико год делују нелогично, потпуно се уклапају у шири приповедни свет, оне су потпуно усклађене са друштвом које је у причама приказано. Слична, бизарна институција јавља се и у причи „Фирма”, у претходној збирци прича Душана Стојменовића.
Главни јунаци могу бити вођени и девијантним нагонима који су последица психичке нестабилности. Главни јунак приче „Долази нам враг у посету” је психопата који уходи и злоставља девојку, док јунак приче „Излаз”, вођен траумама из прошлости, преузима од оца садистички образац понашања. У причи „Долази нам враг у посету” јавља се и имплицитна критика медија и друштвених мрежа: због сензационализма и тренда објављивања сваког потеза на некој социјалној мрежи, манијак је лако дошао до свих потребних информација: „Овога пута су ми дневне новине биле од користи, јер сам сазнао чиме се бавиш и колико година имаш, па сам у једној играоници могао да те нађем на једној друштвеној мрежи. Сазнадох и твоје име, и кренуо сам у потрагу која није дуго трајала”.
Специфичан главни јунак јавља се у причи „Игра огледала”. На почетку приче он своје стање описује на следећи начин: „Током целе зиме и доброг дела јесени сам сам. Сам, уколико не рачунамо моје властите ликове који се преламају, преклапају и као неком магијом, надовезују један на други као дугачак низ домина”. У наставку, читалац сазнаје да се сваки лик дуплира преко специјалног огледала које код сваког карикира одређени сегмент. Тако је и са главним јунаком – до самог краја реалност и фикција се мешају, па главни јунак за трен од „лепог и стаситог човека” постаје „несигурни грбави патуљак”. Слично је у причи „Непредвиђени сусрети” – удвајање главног јунака дешава се јер он стално у људима који га окружују види себе. Док се то на почетку може приписати алкохолисаном стању, такво понашање се шири, па јунак завршава у самоизолацији због тога што га непрестане (само)спознаје узнемиравају: „Био сам сломљен, преуморан од силних препознавања и само(не)допадљивости. Сада ни из куће више не излазим. Ни телевизор одавно не укључујем, посебно од онога дана када сам себе видео на екрану, како се из Председништва обраћам нацији”.
Већину прича ове збирке одликује „комуникативни приповедач” који све време „води” читаоца кроз текст и стварајући атмосферу непосредног приповедања покушава да га увери у изречено: „Не хватајте ме за реч! (…) Слушајте ме пажљиво. Рекао сам да осећам, а не да видим кривине” (из приче „Излаз”). Својим тврдњама приповедач може и усмеравати читаоца на „прави пут” тумачења: „Вероватно мислите и варате се да је прељуба била разлог. Камо среће да је тако нешто било у питању” (из приче „Плач моје жене”). Чак и приповедач који није део света приче покушава што боље да „приближи” причу – „летео је као стрела која престиже муњу! – да се послужимо репликом из једног домаћег филмског остварења” (из приче „Потера”). Уз помоћ коментара, приповедач из приче „Покушај среће” исказује и лични став према одређеном јунаку: „Да видимо шта сада ради Магарац, тај нитков који чак и блаженом Рељи уноси неспокој”. Такође, он може коментарисати и технику приповедања: „Навешћемо само један пример, не зарад неке књижевне сажетости овога текста, већ зато што је тај догађај кључ за разумевање” (из приче „Покушај среће”).
Поред тога што приповедача из већине прича можемо окарактерисати као комуникативног, читалац врло брзо схвата да му не може у потпуности веровати. У причама се јављају многе информације које су међусобно опречне, што нарушава поузданост наратива у целини. Прича о великој љубави и учесталим болничким посетама, о чему све време главни јунак приче „Долази нам браг у посету” говори, преобратиће се на крају у причу о ухођењу од стране психички нестабилне особе. Читалац увиђа да са приказаним љубавним односом „нешто није у реду”, али га приповедач све време уверава у своју љубав која наилази на одређене „препреке”. Психопата криви своју жртву за одбијање и поручује јој: „Већ после неколико дана откако сам се повукао, дајући ти довољно времена да се прибереш и схватиш где си погрешила”.
Чак и када износи одређене информације, приповедачу се не може у потпуности веровати, што читалац схвата након преокрета који је право разрешење приче. На пример, поред све уверљивости приповедача из приче „Плач моје жене”, информација о дијагнози његове жене представља лажни мотив брачних проблема. Права истина долази накнадно и њу такође саопштава исти приповедач који се у очима читаоца знатно модификовао – у питању је психички нестабилна особа због чега све претходно поверење пада у воду, па се читалац сада труди да истину пронађе у провереним (лекарским и полицијским) чињеницама:
„Једино ми до краја није јасно, зашто се њеним причама, тотално неповезаним и хаотичним причама, верује, па је још то послужило и полицији као оријентир у истрази, док се мени лепе дијагнозе тако олако (…).”
Понекад и сам приповедач нема увид у целовитост приче од које зависи њена истинитост – права истина о случајној пролазници из приче „Слајдови у кафани” долази тек на крају и значајно утиче на целокупну рецепцију: главни јунак сазнаје да се ћерка његове познанице заправо удавила што је довело до њеног лудила, самим тим и до других поступака чији актер је игром случаја и он сам.
Јунаци долазе до појединачних информација, али никада до истине, па се поставља питање да ли она уопште постоји у приповедном свету Душана Стојменовића. Стиче се утисак да је од саме истине значајнији приповедач, односно приповедачи, којима је поверена улога да испричају причу. Прича се временом сама обликује: „Пуштао је да се прича сама од себе развија, од уста до уста, са колена на колено, да расте, да мења облик, значење, поенту, па чак и да се сам садржај приче у неком тренутку промени, добијајући, каткад, и надреалне тренутке” (из приче „Покушај среће”). Свесни „непостојања поуздане истине” и могућности погрешног тумачења, сами приповедачи неретко нису сигурни у чињенице које износе: „Колико сам разумела, трајало нешто мање од једног минута (…) Неке приче су ишле цео корак даље, тврдећи да њих двојица никад нису ни играли, да су стално један другог избегавали, и да је онај други потплатио неке људе за сведоке, или – како се у неким причама додаје – да их је нечим уценио” (из приче „Минули танго”). Поред сумње у чињенице, главни јунак приче „Потера” почиње да сумња у све што опажа – док је у једном тренутку сигуран да је нашао оног за ким је трагао по целој згради, већ у наредном тренутку сумња у своје мишљење.
Још једна „варљива категорија” у овој збирци је памћење. Сусрет са унуком човека ког је убио, натераће главног јунака приче „Затворен круг” да преиспита свој поступак из рата, „улогу” јунака након рата и садашњи „живот истрошеног јунака”. Тим поступком и он сам ће схватити колико памћење може бити произвољно и независно од објективне истине. Са друге стране, памћење може бити и опасно јер из њега, у овом случају, произилази сукоб који се никада не завршава.
Више рукаваца једне исте приче отвара и могућност вишеструког тумачења и тера читаоца да (понекад заједно са приповедачем) трага за разрешењем. Пример је прича „Минули танго” у којој до самог краја поједини делови остају недовољно разјашњени због фантастичних догађаја који се могу приписати и дечаковој машти и због отвореног краја приче којим се коначно разрешење додатно одлаже и остаје на нивоу хипотетичког.
На јунаке прича ове збирке у значајној мери утиче и простор у ком они обитавају. Не постоје простори који би подсетили на locus amoenus, у којима би владала хармонична породична/пријатељска атмосфера – простори у овим причама су хладни, сумњиви и беживотни, због чега се алијенација јунака додатно појачава. Описани простор из приче „Кућа предаје” испоставља се као „одглумљени, вештачки простор”.
Заточеност јунака Стојменовићевих прича са психичког плана преноси се и на физички план – главни јунак приче „Излаз” налази се у подруму који подсећа на лавиринт, жртве јунака приче „Плач моје жене” почивају у „дубоком ходнику”, док је његова жена заточена у соби. Поред тога, јунаци се често налазе у установама затвореног типа (попут болница, затвора и слично).
Аутор ове збирке неретко посеже за цитатима, па се приче уз помоћ интертекстуалних релација додатно употпуњују. На почетку приче „Долази нам враг у посету” дати су стихови песме Шарла Бодлера. Заједничка за стихове и причу је атмосфера коју одликују слабост, болест и умирање. Интертекстуално повезивање успоставља се и у причи „Радоје Домановић по други пут међу Србима”. Сама појава познатог писца утиче на призивање асоцијација које се везују за његово стваралаштво.
Чест је и поступак оквирног приповедања, приликом ког ће први приповедач само читаоца упутити на другог, главног приповедача који прича: „Овде дајемо сачувани део тог есеја, са мало слободнијим преводом, без корекције и без додатних објашњења” (из приче „Прећутано слово”). Поред тога, сличан поступак присутан је у причи „Радоје Домановић по други пут међу Србима” у којој се главни сегмент приче описује као сан познаника иницијалног приповедача. Оквирно приповедање често није поступак којим се прави отклон и приказује свет другачији од реалног. Колега приповедача на послу прича бизаран сан о поновном доласку Радоја Домановића, али ни реалност се не разликује значајно – они су део „уређеног друштва”, а у фирми у којој раде постоји „детектор за снове” због ког су многи запослени одустали од сањања.
„једном је неко, један од оних најхрабријих, предложио да се он сам попне горе и да извиди ситуацију. једногласно је ућуткан суровим методама”. Цитатом из приче „Поглед нагоре” и завршавамо овај текст. Порука је јасна – навикавање на наметнуте услове намеће се као најбољи начин за опстанак у свету који је приказан у причама Душана Стојменовића. Гледај у белу слику на зиду, труди се да заборавиш све што јеси и што би могао да будеш, а када пусте музику – неартикулисано играј, јер ћеш тако постати део уређеног поретка који је усуд.
Душан Ж. Петровић
Напомена: Овај текст је раније објављен као поговор збирке Излаз и друге приче Душана Стојменовића (Младеновац: Друштво за афирмацију културе Пресинг, 2023).
Насловна фотографија: Unsplash
Прочитајте приче „Излаз” и „Поглед нагоре” Душана Стојменовића:
Промоција збирке „Излаз и друге приче”:
