Vest da se glumica Branka Katić iz inostranstva vraća pozorišnom životu obradovala je brojnu publiku. Glumica je to poverenje opravdala kroz nekoliko izvanrednih glumačkih bravura, a jedna od njih donela joj je i priznanje. Za ulogu Blanš u predstavi „Tramvaj zvani želja”, po tekstu Tenesija Vilijamsa i u režiji Lenke Udovički, Branka je dobila priznanje „Miloš Žutić”. Ovo priznanje dodeljuje Udruženje dramskih umetnika Srbije za najbolje glumačko ostvarenje, ulogu koja se može okarakterisati kao tragalačka i kao putokaz u glumi. Za „Bez limita” Branka je između ostalog govorila o značaju ove nagrade, sećanju na glumačke velikane, kao i o ulogama koje su je vratile na „daske koje život znače”.
Glumica je na početku razgovora kazala da joj je veoma drago što je nagradu dobila od svojih kolega – i to baš za ulogu Blanš, kao i da ovo priznanje za nju predstavlja potvrdu dosadašnjeg rada u pozorištu. Prisetila se i onoga što je suštinsko u njenom radu sa velikanima srpskog glumišta.
Imala sam sreće da radim i sa Milenom Dravić, Batom Živojinovićem; moj profesor glume bio je Rade Šerbedžija, koji je i dalje ostao veliki prijatelj. Rediteljka ove predstave Lenka režirala je moju prvu diplomsku predstavu, koju sam takođe igrala u Beogradskom dramskom. Svi veliki ljudi su istinski velikodušni i nekako dobri. Tu dobrotu i tu nesebičnost, i tu želju da pomognu i da ti kao mladom glumcu olakšaju put – meni je to bilo dirljivo. Ja se isto trudim da poštujem mlade glumce i da im pomognem, i mislim da svi treba da budemo takvi prema svima.
Povratak u pozorište
Dugi niz godina glumica je snimala u inostranstvu. Iako je volela da snima filmove i serije, ipak je žudela za pozorištem – sve dok je poziv pokojnog reditelja Jagoša Markovića nije vratio na scenu i to ulogom u predstavi „Sumrak bogova”.
Dugo godina sam bila u Engleskoj, malo u Americi i stalno sam govorila da mi nedostaje pozorište i da bih volela da mu se vratim. Najviše zbog kontakta sa publikom, zbog toga što se nešto dešava u tom trenutku, što nijedna predstava nikada nije ista, što sa svakim igranjem doživiš neku novu čaroliju sa kolegama na sceni. Mi uživamo čak i dok putujemo i dok se družimo i dok se zagrevamo pred predstavu; prija mi to zajedništvo.
Po povratku u Beograd, zaigrala je baronicu Sofi u Jagoševom „Sumraku bogova”, teškoj priči iz vremena nacizma, tekstu koji je aktuelan i danas.
Iz te predstave mogli smo videti kako pogubna ideologija nalazi svoje sledbenike među nevoljenima, nesigurnima i ugroženima. Nadam se da ćemo nešto naučiti iz svega što se tada desilo, ali što se i danas dešava. Još uvek neke nacije misle da su bolje od drugih.
Blanš kao pečat pozorišnog rada
Uloga Blanš u predstavi „Tramvaj zvani želja” donela je Branki, pored nagrade „Miloš Žutić”, i prvo pozorišno priznanje u karijeri – „Zoranov brk”. Ovo priznanje glumica je dobila prošle godine na Danima Zorana Radmilovića u Zaječaru. Branka Katić kroz Blanšine treptaje progovara o nepravdi, teškom položaju žene i vapi za ljubavlju, nežnošću i pažnjom, čiji nedostatak i dalje remeti harmoniju sveta.
Kada je reč o položaju žene, mi se nažalost još uvek borimo za jednakost, borimo se da femicid bude osuđen na način na koji treba da bude osuđen. Još uvek imamo problema, još uvek toliko nevinih ljudi strada na ovoj planeti, tako da nama nežnima nikako da svane. Nadam se da će mnogi poneti treptaje Blanš sa sobom i da će poželeti da budu bolji jedni prema drugima. Uvek kao ljudi mislimo da postoje mi i oni i podele, ali smatram da bi bilo lepo da shvatimo da smo mi svi jedno i da, kada radimo nešto ružno nekome drugom, najviše naudimo sebi. U svetlu svega što se dešava u svetu, teško je radovati se i živeti normalno, kada znaš da na dva sata leta odavde puno dece i nedužnih civila strada.
Brankine reči naslanjaju se na citat poznatog američkog reditelja i glumca Terensa Mana, koji je govorio: „Film će vam doneti slavu, televizija novac, a pozorište će vas učiniti boljim…”, a i to je jedan od razloga zašto se glumica nakon dve decenije ponovo vraća scenskom životu. Pozorište je mesto koje će vas uvek dočekati raširenih ruku.
Razgovarao: Marko Mirković
Foto: Centar za kulturu Svilajnac