(Јадранка Миленковић, Нисам среда, Младеновац: Пресинг, 2023)
Неке вас песме населе. Премере пространства и педље вашег сопства, „измере тачну размеруˮ за отисак невидљивог и – обдане се. Узмете их на длан као огледала или пак срчу разбијене црновинске чаше; посеку вас, али и зашаве. Соптате.
„И никог посебног никад средом / нећу срестиˮ, али свака среда може бити самодавна, шапат правим тоном за даље тоњење собом. Овенчавањем, обичан трен постаје тражени центрипетуум за понирање ка себи, као одразу живота. Наместо „поробљености огромношћу простораˮ, постајеш пространство; можда стасало пре седмог дана, баш у среду, неразвијених плућа, крилом довољним за ширење леве зенице. Живот, у који си „пао и тиˮ, јесте тегоба, кружница, блесак (истоимене песме „Средеˮ); за њега се често „нема стрпљењаˮ и зато ваља започети га баш у среду, неплански соптати тим градилиштем и баш тада „не бити средаˮ, већ „трава стварнаˮ. Ако дозволиш себи „препознавање бајке у обичним згодамаˮ („Тегˮ), твоја среда биће хлеб, „по мери човека и мало прекоˮ („Животˮ). Из ове песме из самог срца Јадранкине збирке глáси тај шапат-позив теби-себи на соптање – ступање у dell arte, упркос дуго припреманом наступу, страствено откривање без страсти за истином откривања, налажење трагова и преживљавање, без гаранције јутра; за „придруживање себе врелог / километрима свемирског мракаˮ и „одржавање растуће драгоцене искреˮ („Животˮ). Тематском кругу „ступања животаˮ припадају и песме „Шансаˮ и „Плакатиˮ; деконструишући промашај, губитак и пролазност, оне зидају живот ненадане наде и миран сан самозаборава. Из мирног сна прихватања живота „ступаш на сценуˮ; „опечен рођењемˮ, каткад урадован „моментима срећних преклапања / смисла и сликеˮ, присуствујеш (истоимена песма). Размахујеш се за мирисима, мелодијама, бојама, пун небеса, празан испразне истине. Не ускраћујеш и не ускраћујеш се себи, ни свету; комешаш, летиш; „неко ће те волетиˮ („Присуствоˮ).
Дело Нисам среда Јадранке Миленковић јесте поезија у изворном значењу те речи – чулној спознаји и рефлексији израженој синкретички и натуралистички – евоцирањем звукова боја и нијанси осета, мирисима мелодије, видљиво у свој скривености, нагости у изразу (са критичким освртом на тенденцију нагости садржаја, као у песми „Голотињаˮ). Доживљај живота лирског субјекта ове збирке јесте будни сан, вољан, рационалан, сневан „широм затворених очијуˮ, интенционално опетован и каузалан. Такав сан помера сȃм живот, као у песми „Плава траваˮ где се сневопомера и реципроцира, као у хазарских ловаца снова. Да је сан – вид/Вид, потврђују стихови „молитве сричу за заштиту / од случајног упада у мој санˮ (наведена песма). Осневан, виђен, плавиш. Животност живота – рефлексија – препознаје се по ожиљку („Араратˮ). „Пелцованиˮ животом препозна(ва)ју се „на врху Араратаˮ, у висинама, модрим дубинама и љубичастим кутовима. „Главобољаˮ у истоименој песми метафора је и иронија живота-рефлексије, сневања и иштења. Лирски субјект Јадранкиних песама је месечан – душевит, племенит и танан чар(к)алац који пркоси ветру „са дна боцеˮ (истоимена песма), „са дна мораˮ („Верни Јоханесˮ), приправан на коштац у изванпросторности („Гобекли Тепеˮ; „Фореста Умбраˮ), на коштац „појашњења кретања материје / невиђене на јавиˮ („Паукˮ); он је својеврсни ловац-сакупљач трајних тајни и по(сто)јаних спознања. Лирски субјект ове збирке се (само)карактерише Аријаднином нити, изатканој у „сневањуˮ коме се приступа „са страхопоштовањем / какво [се] не поклања ниједном вољном чинуˮ, начуљеношћу за туђе снове; у „роњењу недисањуˮ, феноменолошком, ејдетски редукованом „читањуˮ живота у-изван простора других и себе. Из таквог сна, лирски субјект израња песмама, да их „расеје по пољу где беспуће једино растеˮ („Звездеˮ), обзнањујући: „чудесна је моћ непотпуног забораваˮ („Жртваˮ). Музика – стих о(п)стаје „музика за претрајавањеˮ („Ставрогинова песмаˮ). Иако, попут јунака дела Достојевског увиђа да не може постати ништа више од човека, лирски субјект Јадранкиних песама остаје самозадовољан осетом/доживљајем моћи песме, „утуљене горуће речиˮ, „на људску меру смањеног огромног / пламена сумње и жудњеˮ („Претећи шакомˮ). Позиција лирског субјекта прецизно је описана у „Кружнициˮ: „ти си у центру, у свакој тачки, и нема теˮ. Наводни адресат у овој песми заправо је удвојено (а нераздвојено) ја које се очитује и опетује, боље рећи одражава у именовањима живота: ноћи, жару, звезди, ветру, шуму, цвркуту; мраку, дубини, сну; невидљивом; додиру („Кружницаˮ). Осети живота увезују се „чудесном моћи исказивањаˮ, „речима које још имају снагу магичне формулеˮ („Пола велаˮ). Тако настаје Њена песма. На том путу, тражењу, опесмењавању света/себе, добродошла је „чудна разменаˮ са страхом, широм затворених очију („Фореста Умбраˮ) јер „тужно је бити тако нем сред шуме / без храбрости да […] нађеш везу облика и звукаˮ („Орах и зубиˮ).
Песничку збирку Нисам среда можемо назвати манифестом интензивног осета живота (иако, парадоксално, осет кореспондира са треном), израженог „грлом плућима рукама / завешталомˮ туђим ранама, удасима, „амнезији […] сећања на немогућностиˮ (песма „Манифестˮ); опетованим у Јадранкином поетском доживљају света, без обзира на стиховни или прозни израз, а јединственим манифестом у савременој поезији, у националном и регионалном оквиру. Проточно, каузално кохерентно на иманентном плану стваралаштва Јадранке Миленковић, дело Нисам среда разграњава се укорењеношћу у митологији, филозофији, поетици класика и скрајнутих драгуља светске књижевности, те крошњом чије се гране-стихови, дубином увида, попут руку „вечно празнихˮ, гладних γνώσις-а и καλλος-а, узносе ка небу и повијају ка понорници која, опет, извире. (Не)дохвати стихова/стиховима одражавају се и на формалном плану песме, односно у свим њеним „угловимаˮ; каткад су језгровити, потом (раз)махнути (али не расплинути); увезани, без тенденциозног груписања; увек слојевити.
„Смртно је живетиˮ; и „обрнутоˮ (истоимена песма). Али, ако се принцип принуде живљења супституише вољом сна, летења, тока, посматрања се(бе) („Капциˮ), препознаје се и расте, „неустављивоˮ (истоимена песма).
Мирјана Бојанић
Насловна фотографија: Unsplash