Aleksandar Petrović Babić rođen je u Svetozarevu, živi u Jagodini. Osvojio je treće mesto na Festivalu kulture mladih u Knjaževcu. Bio je finalista manifestacije Festivala mladih pesnika Dani poezije u Zaječaru. Zastupljen je na projektu Reč u prostoru beogradskog SKC-a, u časopisima Koraci i Gradina, kao i u zborniku Rukopisa 31 u Pančevu. Objavio je do sada tri zbirke pesama: Pesme i ostale metamorfoze (2012, nagrada Fondacije Dejan Mančić iz Niša), Bogovi otvorenih prozora (2017, nagrada za drugu knjigu Somborskog književnog festivala) i Gotam bluz (2018, PPM Enklava ).
Bluz lažnog Gotama
i opet taj prolećni bluz
utroba je džuboks
postao si saundtrek ulice
ili bar
odjavna špica
subverzivnog filma
vreme je
za panični napad
na bini od somota
za anafalaktički šok
na uskršnjem ručku
za dobru tuču
na periferiji
u blokovima od alabastra
i opet taj prolećni bluz
oči su ribe
položene u vrelo ulje
iskaču
i zavlače se
u najprljavije džepove grada
vreme je
da popraviš hiljadu gramofona
spasiš bezbroj ploča
iz komesarskih bunkera
spasiš Gotam
od bluzera početnika
suočiš se
s asfaltnom ajkulom
koja je došla
i po tvoju kost
ili naučiš
da doveka
žongliraš ksalolom
i klečiš
na kolenima mekim kao alge
pred industrijom
digitalne zabave
vreme je
da doživiš orgazam
na najvišem mestu u gradu
dok balansiraš
golim tabanima
na žlebovima vinila
s užasom
ostaneš sam u tišini
ispod iluminacije amblema
Superheroja
i kažeš ono
što niko pre tebe
nije rekao
i opet taj prolećni bluz
skidaš ludačku košulju
i oblačiš svoj
Sveti plašt
danas si polubog
i niko te ne može kupiti
Preostala sećanja
pratili smo
unutrašnje kretanje
glatkih mišića
prevoji i okretnice
baždarili su
neobičnu snagu
putevi su se sudarali
odbijalii
račvali
potom nestajali
ešarpa oko vrata
kaciga od prepletenih prstiju
pod miškom
svežanj knjiga
i duga svetla patrole
ne želim da govorim o tome
kako je sve postalo
razliven benzin
na rubovima autostrade
kako su polja
nespremno dočekala kišu
a omorina
pritisla vresišta
i beskrajnu baruštinu
tada smo jurišali
na bajonete
koji dele
suprotstavljenje svetove
na malenom parkingu
ispred fri-šopa
tada smo završili
na poroznom asfaltu
pored motocikla
koji je klepetao u prazno
položeni na leđa
kao knjige otvorene
na neprijatno
presavijenim stranicama
trudili smo se
da u ništavilo
dostojanstveno ispljunemo
preostala sećanja
tu pomahnitalu
divljač istorije
Bog je kroz naše oči
zaneseno gledao
u svoje velike
bele
tabane na nebu
i bili smo sigurni
da ćemo
nekuda
stići
Zelena karta
Stajala je kod table s umrlicama,
njena kosa boje boksita
zaklanjala je
crno-bele fotografije devojke,
koju je sažvakala
i u kovčeg od dasaka topole
ispljunula akutna leukemija,
mačeta koja seče
višak granja voćki
nežnih i pospanih.
Želim da sam bosa, rekla je,
pocepala umrlicu
zgužvala je
i bacila u korpu za otpatke
znaš, to sam mogla biti ja!
Zvučala je nezadovoljno,
promašila ju je
još jedna smrt,
a delila ih je samo ulica,
i red svetiljki,
i crvenog behatona
položenog
među žardinjere.
Žurila je na autobus
pokazala mi rupicu na nosu
i rekla da je izgubila
pirsing
u obliku mačijeg oka.
Više sreće na jesen,
rekao sam,
sledeće umiranje sigurno je tvoje.
Susret s njom
dogodio se davno
kada je entropija bila sporija,
a njen znoj
vonjao na rane dvadesete
i toplinu simetričnog mesa.
Sada je udata za Frimena,
crnog momka iz Oklahome,
radi kao medicinska sestra
u gerontološkom centru,
gde starci čigrastih očiju
umiru na njenim
mišicama.
Ima petogodišnju ćerkicu
koja preskače suton
na promenadi lica,
dok sramežljivo pita
za sladoled
preliven čokoladom.
Umrlice s našim likovima i imenima
koje smo grozno naduvani
odštampali
na njenom računaru,
kada su kišni oblaci
svojim trbusima pritiskali vidik,
vratila je
preporučenom pošiljkom pre odlaska.
S tim papirima
u prepolovljenom prtljagu
ne bi imala hrabrosti
da preleti Atlantik
u rogatoj
aluminijumskoj zveri
što rže nad golfskom strujom.
Završila je, kaže,
sa zemljom smrti.
Living on Tulsa Time
biće epitaf na njenom grobu,
ako ga ikada i bude bilo.
Smotao sam naše umrlice
u fišeke,
napunio ih semenkama
i platio na blagajni bioskopa
da gledam belinu platna
između projekcija.
Pred očima njen grad,
tamnozelena Talsa,
med
i elektricitet ritualne oluje,
gromovi ne podležu
zakonima postelje.
Džej Džej Kejl,
ona i crni momak
tucaju se u večnosti,
arhetipski,
do iznemoglosti,
jednako Velikom Zaboravu,
jednako stvaranju
Novog sveta.
Završila je, kaže,
sa zemljom smrti,
i,
ako mi već pišeš,
čini to
što bleđim
mastilom
Poslednja himna
ustaješ iz kreveta
svakog praskozorja
na istim stopalima
u istoj koži
s istim namerama
odlaziš na posao
i čekaš da se semafor zazeleni
dok talas
blatnjave vode
pršti u lice
horizont te poziva
na nešto manje
prozaičan život
s one strane
korporativnih slogana
kada izbledi sećanje na kišu
prestaće i kiša
vratićeš se
na poprište bitke
davno izgubljene
i uporno maštati o zimskom naru
pobednik nema milosti
nije te dokrajčio
ni poštedeo
sada si rab i trofej
u uglu tapacirane
radne sobe
visokih zidova
nedostaje ti olakšanje
koju samo pravda
može doneti
nedostaje ti
blagodet odbijanja
i prezir prema prilagođavanju
svakodnevnica
postaje tvoja kičma
odrpan slediš
beskrajno duge
povorke trijumfa
na kraju procesije
prisloniće tešku
hrpu hartije
na tvoj vrat
i pogubiti te
omlitaveli udovi
i isplaženi jezik
na kancelarijskom stolu
nasmejaće članove
Upravnog odbora
deca će ugrabiti sitniš
iz tvojih džepova
i razbežati se
Zen diktatura
nema milosti izvan ovih kapija
i
sakupljamo lovu
za bolesnu decu
i
glavonja s vrha
oblizuje mesnatu usnu
i
taksi ponovo gazi istu mačku
koju je pregazio
u svakoj Ravni
i
trinaest ćelavaca u liftu
uspinju se
ka konačnom Narko-bogu
i
rasparana nit stvarnosti
postaje najbolja omča
za potrošeni vrat
i
prekookeanski brodovi
nose naše udove
na četiri strane
sve ravnije Zemlje
i
mamina deca
grabe veb-kamere i postaju
porno heroji
interneta
i
porodica menja pastoralu
za plastiku
najmanje kuće
republike-igračke
i
kičma nacije postaje
skuvana špageta
pod nepcem
gojaznog
humanitarca
i
čuješ zvuk
jezive škripe metala
ali
nema
nema milosti
izvan ovih kapija.
Adamov džez
u ovom stanu
potrošićemo nas
ogledala postaće velike vulve
iz kojih će iskakati lepa i očešljana deca
ona će ukrasti
dovoljno naše krvi
da pljunu
ka strašnom licu sutrašnjice
nas idole
sagorele u pometnji vremena
smestiće u udobnu
utrobu zemlje
a kovčeg
kao idealni
stambeni blok pesnika
smešiće se
s tamnih bregova
i iščezlih panorama
primakni telo
disanje postaje najtiša muzika
a svaka elegija
jedino lakrdija
u vrtoglavom poniranju
ovih zidova
ima vremena
dovoljno je
džeza preostalo u nama
Evin bluz
jedino što imaš je sopstveno telo
i bezbroj načina
da mu naneseš bol
i pretvoriš ga u pesak
koji će zalutati
u baršunastu kosu
ikona modne industrije
jedino što imaš su radni dani
koji se sudaraju u beskrajnom nizu
kao klikeri
od bajatog hleba
i potpis na dokumentu
koji govori koga ćeš voleti
jedino što imaš je trenje
tvojih ljubavnika
koje će s prvim svitanjem
postati ilovača
na kojoj ćeš sazdati dom
za sve one koji dolaze
jedino što imaš su uplakana deca
koja se penju na tvoja ramena
dok pokušavaju
da dohvate
purpurnu zastavu placente
od njenog finog tkanja
sašiće beskrajnu vreću za spavanje
za svu svoju braću
i sestre
dozvane
s drevnih obala
oni žele da se vrate
i raskinu
ugovor života
sklopljen pod tako
nepovoljnim uslovima
ne očajavaj
ni ti
ni ja
ne snalazimo se najbolje
u ovom terarijumu
koprcavih senki
i oznojenih zidova
pogled na božiju sobu
ne nudi spas
voajerske fotografije čovečanstva
plakati filmova snimljeni
u njegovu čast
sveti stripovi nagriženi
solarnim vetrovima
dostojne su uspomene
astralnog tinejdžera
znam da smo zadocneli
domaći rad demijurga
koji žuri
na žuti autobus
u tihom zvezdanom predgrađu
i drhti na pomisao
da će ponovo
pasti semestar
razumela si,
jedino što imaš je duša
i bezbroj načina
da postaneš
manje od onoga što jesi
Peti zid
zidovi su oboleli od istorije
kao na ubrzanom filmu
smenjuju se
portreti i boje
uklete rok memorabilije
i mrtvo ordenje
koliko puta
zateknem sebe
za pisaćim stolom
skuvanih udova
i do pola završenih
životnih maksima
kako zurim u pustoš enterijera
svaki zid
kada smo strpljivi
postaje bioskopsko platno
ali film je siromašniji
za još jednu stvarnost
da li ćeš stići
i videti
stablo bibera u vrtu
pre velike oluje?
tanana svetlost
lepljiva kao mačiji jezik
pažljivo skida malter
ljušti ciglu po ciglu
gvozdena konstrukcija
nežnija je
od devojačkih butina
porodične fotografije
sparušeno su lišće
među dlanovima
kada progori platno
ko će nas
dozvati natrag
rok zvezda pedesetih
podignute kragne
i divljih kukova
ili zaboravljeni predak kozar
čija domaja vonja
na jareću kožu
i dim baruta?
ovaj put znam
da sam već
negde drugde
Hladni predeli
tišina me rasporila
i iz mene
počeo je da veje
brbljiv sneg
morala si dobro
da se zaštitiš
debelim crnim kaputom
grudi su ti podrhtavale
pod grubo pletenom tkaninom
čitava polja maka
rasla su iz tvojih rebara
moja usta - makaze
sekla su
u srećnija vremena
njihove tek proklijale pupoljke
mišje-sive betonjerke
bez ornamentike ptica
dekorisao sam makom
tada smo se kupali
golih bedara
u knjigama ukradenim iz biblioteka
i dozvoljavali vetru
da nas veže
kao amater knjigovezac
i ukoriči kako mu je zgodno
tada sam još bio čitljiv
sada pak
deca iz naselja sriču slova
što vire
iz mojih kostiju
i pitaju se
šta sve to znači
znaju
ako dlanovima dodirnu
moja pleća
osetiće kako peče
led
ova zima biće hladna, zaista
Pesme su preuzete iz zbirke Gotam bluz (2018) PPM Enklava