У оквиру програма Књижевне колоније у Сићеву имали смо прилику да разговарамо са књижевницом Даницом Вукићевић. Њен роман „Унутрашње мореˮ награђен је НИН-овом наградом, а нишка публика упознала се са њеним стваралаштвом и чула делић прича које је ауторка прикупила ослушкујући људе и пратећи њихове животне путеве.
Први пут сте у Нишу. Какви су Вам утисци, не само о нашем граду, већ и о нашој читалачкој публици?
Сад ћу то видети. Сада је било књижевно вече у библиотеци „Стеван Сремацˮ. Ја све некако осетим. Кад дођем, фотографишем публику, што само по себи ништа посебно не значи, али то радим да осетим неку вибрацију. Нисмо имали разговор. Често имам, кад је промоција књиге у библиотекама, или ма где другде, разговор са читаоцима, или са људима који нису читали, али су нешто закључили, па разговарамо. Овде је то изостављено, а да је тога било, могла бих нешто озбиљније да закључим.
Добили сте бројне награде, а ова је једна од звучнијих. Рекли сте да људи сада знају да постојите. Да ли Вам она на неки начин представља обавезу за даље бављење књижевношћу?
Не, прво и због тог дугог списатељског стажа. Не може то сада ништа спектакуларно да промени. Ипак, моја искуства су другачија. На пример, путовања и људи које упознам, то је сасвим ново искуство. То ће сигурно утицати на мене, али немам сада никакву обавезу и очекивања од себе. Ја ћу писати ако будем имала шта да кажем, а ако немам, вероватно нећу.
Колико је важно у стваралаштво унети нешто лично, чак и када је све фикција?
Свакако је фикција. Чак и кад смо најискренији. Не постоји џабе оно са рашомонијадом, заиста сви живимо у неком паралелном свету и често се ти светови уопште не додирују. Када бисмо сада узели две особе које имају неке идентичне доживљаје, оне се јако разликују, а свако ће рећи да је то истинито. Категорија истинитости није нарочито битна за књижевност. Битна је за људски живот, али за књижевност не, само ми користимо своја властита искуства. Не можете да пишете изван искуства. Чак и особе које имају јако мало животног искуства, имају читалачко искуство. За писање је кључно искуство.
У једном интервјуу рекли сте да је лакше написати роман него песму. Колико је за Вас било изазовно писање „Унутрашњег мораˮ?
Ја сам села и писала то без предумишљаја, нисам имала конструкцију. Ево, на пример, Пекић; не поредим се са њим, наравно; али чак има и анегдота како су његови јунаци били за столом, фиктивно, пошто је био опседнут њима. Енергетски је веома снажно писати такве романе, то је заиста нешто посебно. Међутим, ја сам села и писала „Унутрашње море” као нешто ново. Желела сам себи да дам неке одговоре кроз преиспитивање, али не приватно. То је моје књижевно преиспитивање које се десило и изгледа тако. Ја нисам знала шта ћу да напишем, ни формално ни неформално.
У роману сте се осврнули на појам слободе. Шта нам је потребно да бисмо били слободни?
Само мало храбрости. Храброст није нужно да идете да се бијете са неким и будете агресивни. Храброст је често у веома суптилним гестовима. Храброст је бити поштен човек, радити. Мислим да све мање људи воли да ради, то је за мене нешто необично и мислим да је то кукавички. Храброст је живети свој живот и да када све то некако сложимо и храбри смо сами са собом, тада иде и та спољашња, грађанска храброст. Људи често праве неке уступке, а нико од њих то не тражи. Потребно је да ојачамо то грађанско и појединачно. То појединачно би нам дало неки виши друштвени ниво. Не морамо нужно да се скупљамо навијачки и агресивно, него на један сасвим други начин, преко солидарности, уважавања, и онда се већ ствара нека друштвена атмосфера која је нормална и прихватљива.
Разговарала: Лана Станисављевић
Фотографија: Јелена Јоцић