(Aleksandar Petrović Babić, Arkam gori, Beograd: PPM Enklava, 2021)
Bez obzira da li čitalac krene od prve strane (i uplovi u gusto tkan intertekstualni svet) ili poslednje strane (gde će naći „Sadržaj”, u kom su pesme precizno izdeljene, i mnogo sugestivnih naslova) – on stiče isti utisak: zbirka Arkam gori Aleksandra Petrovića Babića je kompleksan tekst koji se raščitava postepeno, uz pomoć iskustvenog znanja stečenog čitanjem i recepcijom brojnih drugih sadržaja.
Iako izdeljena u celine, zbirka ima jedan „fabularni tok”, a lirski subjekti se smenjuju kako bi se što verodostojnije prikazao Arkam i njegovi žitelji. Zbog toga se ova zbirka pesama može shvatiti i kao svojevrsni roman u stihu. Povezanost manjih celina u veće može se videti i uz pomoć pojedinih pesama – „radnja” pesme „Velika žrtva” nastavlja se u pesmi „Groblje testera” i slično.
Pored pesama i sami naslovi su često narativni, a početni stihovi se nadovezuju na naslov:
„Dobio sam imejl od bivše devojka iz inostranstva
pisalo je:
zašto su vaši gradovi tako neugledni” (32).
Način konstrukcije „sveta priče” često podseća na jedan drugi medij – film. Pre svega, fragmentarnost pesničkih slika podseća na brzo smenjivanje kadrova na filmu, pri čemu je akcenat uvek na nekom detalju koji nosi celokupnu pesničku sliku: „uselio sam se kod Lare (…) pokušao sam / da pišem skečeve (…) radio sam / na benzinskoj pumpi (…) na škriputavoj verandi / istrošeni / ispijali smo crni čaj” (23–25). Poslednja pesma zbirke nosi naslov „Odjavna špica filma koju niko ne odgleda do kraja”, čime se uticaj filma i eksplicitno javlja.
Pored kompleksnosti i višeslojnosti celokupne zbirke, nameće se jedna univerzalna karakteristika koja je prisutna u većini pesama – stalna suprotstavljenost realnog sveta i mogućnosti koje se vezuju za budućnost.
Svakodnevica je opisana već u prološkoj pesmi „Histerična fuga”: vreme protiče sporo, lirski subjekt se kreće po „opustelim mestima”, mamuran je, mašta o drugačijem svetu i sebi kao drugačijem „junaku” tog sveta (9–10). On „sluti da će se naći u udaljenom gradu”, da će „biti muškarčina” i da će nekadašnju otadžbinu posećivati samo uz pomoć „borbenog drona” (10).
Razmišljanja lirskog subjekta uvek ostaju na nivou mašte – „glavni junak”, Vendeta, ima viziju o drugoj sredini, pa su njegove misli satkane od mogućnosti koje (čini se uvek) ostaju nerealizovane: „možeš imati modžo zapada / zamisli medijski prostor (…) možeš imati modžo Arkama / zamisli sirotinju / kako aplaudira” (15). Suprotstavljenost fikcionalnih svetova lirskog subjekta i njegove realnosti prisutna je i u pesmi „Mrtvački rokabili”: „u drugoj stvarnosti / bio sam bog seksa / i rokenrola / u ovoj tek ogledalo / koje su razbile kvrgave / pesnice grada” (24).
Lirski subjekt druge poetske celine je Lara, Vendetina devojka. Međutim, ton pesama ove celine u velikoj meri je sličan tonu „Vendetinih pesama”: „između menjanja pelena za odrasle / maštali smo o državi / bez prošlosti” (57). U pesmi „Osetljive teme” ona navodi da prezire grad u kom živi jer zna da je nikada neće ničemu naučiti (69).
Dok mašta o promeni sredine, lirski subjekat se sve više povlači iz realnog sveta („prestao sam / da traćim vreme na ljude” (19)) i potpuno pesimistično gleda na svoju budućnost: „nikada ova zemlja / neće postati / moja / Rokenrol republika” (20). Stanje socijalne izolacije prate anksioznost („izmoren sručio sam se / na stolicu (…) pokraj obala svoje anksioznosti / načinio bungalov” (22)) i fobije („terapeut me je nazvao / i tvrdio / kako me može izlečiti / od svakog straha” (29)). Vrhunac pesimizma nalazi se u sledećim stihovima: „ponekad imam ogroman apetit / grizem sopstvene prste / suviše često razmišljam / o samoubistvu” (98).
U pseudodokumentu, isečku iz članka Stoner Rock Magazina, dodatno se objašnjava priroda lirskog subjekta – gitariste koji je u jeku popularnosti „doživeo nešto između psihotičnog sloma i dečjeg frasa” (48). U tekstu se navodi i nekoliko mogućih razloga za takvo stanje: teški događaji koji su zadesili Arkam, psihoaktivne supstance i Vendetina devojka Lara. U narednom ciklusu pesama, primećuje se da se Lara i sama ponaša veoma slično Vendeti – pesimizam lirskog subjekta vodi u poroke i delikventno ponašanje (66–68), a u pesmi „Pripreme pred najduži put” prikazano je partnersko nasilje između Vendete i Lare (74).
Lara i Vendeta su samo reprezenti sveta u kom preovladavaju disfunkcionalni međuljudski odnosi i poroci. U pesmi „Dobre navike” lirski subjekt navodi da se „čitava ulica navukla na basket i heroin”, a celokupna država na „šverc benzina i izbore učestale” (70). Takvu atmosferu upotpunjuju (post)apokaliptične scene, poput onih iz pesme „Bluz novog Arkama” – mrtve ptice na asfaltu, rasporeni trbuh avenije i sl. (101). Jedina pozitivna osobina stanovnika Arkama je nada da će odatle otići: „uskoro ćemo otići / iz Arkama / kabare užasa / nikada ne ostaje na bisu ” (75).
Prava sudbina Arkama, republike u kojoj su živeli Vendeta i Lara, čitaocima se saopštava preko poslednjeg pseudodokumenta – uvoda predavanja „O ratnoj traumi u visokotehnološkom dobu” koje je održano na simpozijumu neopsihoanalitičara i masmedijskih fetišista u Cirihu – Arkam je pust, većina njegovog stanovništva je emigrirala, dok je Vendeta osuđen na obavezno psihijatrijsko lečenje zbog napada na borbene dronove tokom Prvog kemp rata (110).
Uz pomoć navođenja nekoliko (formalnih i tematskih) objedinjujućih tačaka, pokušali smo da sistematizujemo zbirku Arkam gori Aleksandra Petrovića Babića. Međutim, njena kompleksnost nakon ovog teksta svakako ostaje neiscrpljena čime se zbirka kao izazov nameće svakom narednom čitaocu.
Dušan Petrović
Pročitajte i…