Mirjana Bojanić, „Zvezde u potiljku”/„Umem sa muškatlama” (2023)
Pred nama je (dvostruki) pesnički prvenac mlade (ne nezrelo mlade) autorke, koja progovara odmah i zrelim i dvojnim glasom, konstituišući zbirku tako da se može čitati sa dve strane, sa dva lica, a da su glasovi lica i naličja različiti, te se pitamo ne samo šta je lice a šta naličje, već i – nije li Mirjana, svojom pojavom na sceni, uvela sa sobom i vlastiti neimenovani heteronim, bliznakinju koja odvlači pažnju od nje (prave?) učeći nas ponovo, u 21. veku, jednoj od osnovnih umetničkih istina.
Šta bi bilo to otkriće?
Možda – iskazivanje svesti o fluidnosti i nedovoljnosti onog „ja” koje progovara, ili pre – onog „ja” koje se kreće u svetu tražeći neki čvrst oslonac da započne svoje očvršćenje.
Čitanje sam (spontano) započela s one strane na kojoj piše “Zvezde u potiljku”. Možda zato što su mi (paradoksalno) zvezde bliže od muškatli, ili zato što ljubičasta odora na koricama asocira na bavljenje početnim i krajnjim pitanjima, tek – i posle drugog, pažljivog čitanja obe celine, dajem blagu prednost ovom delu.
Tematski – susret s Drugim ovde je prepleten susretom sa Najvišim, pa se ljubavno prožima sa bogotražiteljskim (u najširem smislu koji ta reč može da ima). Lirski subjekat (ona) sama nas doziva na tu (osvećenu?) zemlju, ne propuštajući da nas obavesti da njena svetost nije izvorna već oljuđena: „Gradim sveto na đavoljem sprudu” („Legla sam ti”). Njegov dom je vertep, mesto na kome se ponavljaju scene iz velikih priča, ali umanjene. To umanjenje svega velikog, veličanstvenog i potpunog, karakteriše ovaj deo knjige, u velikoj meri ispunjen traganjem za velikim, za neuružnjivim.
„Uzimam struk tebe,
močim te u reku,
mokrim u potok,
privijam na grudi
da me gizdaš stihovima.
Dolamu ne zajmim nikome.
Vezem je tvojim likom
satkanim od stihova.
Domaštavam te spomenom.
Dorađujem te koprivom.
Žarenih ruku dodirujem
po tvojim tragovima
bregove, ravnice, neba.
Smuljim košulju,
da me ozdraviš.”
(„Ederlezi”)
Religijski rituali ponavljaju se u svom punom značenju samo još u činovima ljubavi: „Za krst, na tvojim grudima / plivamo časno, u nekrštene dane” („Zvezde u potiljku”), no voda je „mirno presahla” pa se vaskrsenje dešava samo u (novim?) naručjima.
Pesme zaoštravaju sukob starog i novog – uvođenjem takvog tematskog registra, i naročito – načinom na koji pesnikinja koristi sva dostignuća tradicionalnog poetskog tkanja i najsavremenijih pesničkih metoda. To nije vešt poetski trik, već, rekla bih, iskrena i duboka zapitanost nad tim šta je to što se iz tradicije mora izvući i utkati u savremenost ne škodeći joj (ne samo u umetnosti već pre svega u obrascima koji unapred zacrtavaju naše živote): „…možda je ipak važno menjati staro za novo” („Možda ti ne treba haljina”); „Ako reč snova zavesla morem, / ostavlja nove rovove. / Njena kolevka mora biti nebo, / uspravno nebo nad ničijom zemljom” („U predelima srećanja”). Ova dva stava deluju nepomirljivo, osim ako se ne prihvati nešto kao „kružna putanja smisla” (ovo poslednje nije u zbirci, već je produkt mog čitanja). Nalazim takav nagoveštaj u većini pesama zbirke „Zvezde u potiljku”: „Iznova osvećena sveta mesta venčavaš novim licima” (Kadiš naše prostore”).
Ne dobijamo konačan odgovor na moguće pitanje da li je u tome optimizam i pomirenje sa višim smislom, ili pak žaljenje što se ne može dohvatiti nešto trajnije i stabilnije od šanse da se tek učestvuje na jedan nedovoljan, nepotpun način: „Traganje za nepatvorenim / Sobom jeste lanac stanica / bez konačnog odredišta” („Voz juri kroz noć”). Ali neka vas moj odabir stihova ne zavara – knjiga nije tek obraćanje višem i nevidljivom, ona je životna i putena, ovozemaljska i ovovremena, iako ne preza od zahvatanja u klasičnu srpsku poeziju da otud ponovo izvuče i oživi sredstva (narodne poezije, Nastasijevića, Lalića i dr.).
Korišćenjem aliteracije, neologizama, arhaizama – autorka postiže da njeni stihovi prilično odudaraju od poznatih i već pomalo izanđalih (bezukrasnih i nasilno prozaičnih) pesama jedne od savremenih pesničkih struja. Tako bi ona mogla bez ustručavanja pokazati svoje pesme pomenutom Nastasijeviću ili Ivanu V. Laliću, sigurna da oni ipak neće biti strani ni nekom od savremenih kritičara ili poznavalaca poezije.
Druga celina, „Umem sa muškatlama” donosi duži stih. Tematika koja nas dočekuje vratiće nas jednoj od rak-rana naše stvarnosti, jer u ovim pesmama propevavaju „one”: „Pravimo se mrtve pod medveđim šapama” (istoimena pesma).
Zar nismo jednom zauvek raščistile sa tom problematikom?
Ne, nismo, sve dok iz predačke krvi ne kola oživotvorenje, istina, osnaženje – već kola zakočenje, opasnost i umrtvljenje: „Zaptivaš me kao tromb predačke krvi” (istoimena). Uloge se i dalje oblače i svlače „kao korseti građanskih haljina”. One se (i dalje tragajući za Njim, kao za Mesijom a ne kao tek za muškarcem) predaju pod „rasparanom belom zastavom”.
Ljubavnici su „namireni, nadojeni, napojeni, ušuškani, a neuhlebljeni” („Namireni”). San o Njemu postaje presahla rečica („pod prozorom svačije devojačke sobe”), on je gnojna rana: „Cedim te iz nevešto zašivene rane”. Ne on, oni: „Odmeravate besramno vite noge / dvadesetogodišnjakinja i sami tanki u struku, prsluku i / džepu, tek omašćenih guma spoljnih dvotočkaša čije vas sedlo / jedino čini konjima dok jezdite prerijama majčinog / nasledstva nerešenih ostavina, i sami nedonoščad nekih / prošlih vremena, bez dovoljno snage da poterate terete / šansi egopropuštenih, uz grumen belog šećera primican / tim istim rukama k’o rukavima smežuranih košulja, / drhtavi pod ogrnućem pletenih džempera / crno-bele staramajke”; „Osokoljeni povetarci bez maskuliniteta”; „Ištete neosokoljenih mišica albatroska kruženja” – Ma koliko ovi stihovi mogu delovati podsmešljivo, oni su samo reakcija na još uvek postojeću neravnomernost u raspodeli uloga, uloga koje jedan deo populacije stežu kao korset, dok drugom delu omogućavaju krila, no taj drugi deo nije sposoban da se krilima razmahne – već ostaje tužno zarobljen materinskim džemperom.
Jasno je da ova vrsta poetskog vapaja gađa samo one koji i dalje opstaju u narečenim obrascima, te se na taj način izbegava zamka „mi i vi”. Lirski subjekt (ona) vidi sebe kao Euridiku, najtužniju od svih voljenih a izgubljenih dragana, kojoj i dalje nije u dovoljnoj meri dato da progovori u svoje ime.
Jadranka Milenković