Prva srpska opera, „Na uranku” Stanislava Biničkog, nastala pre više od jednog veka prema libretu Branislava Nušića, postavljena je na scenu Narodnog pozorišta u Nišu. U digitalnoj verziji rediteljke i dramaturškinje Jovane Solunović Mitrović, koja predstavlja umetnički iskorak, radnja je ,,preseljena” u savremeno doba, ali su dileme glavnih junaka ostale iste. Projekat digitalizacije malih operskih formi, doktorski umetnički rad mlade rediteljke, nastao je pod mentorstvom profesora Božidara Đurovića i u komentorstvu profesorke dr Nataše Nagorni Petrov na Fakultetu savremenih umetnosti u Beogradu. Upravo je istraživanje za doktorski rad iznedrilo delo, koje svakako odstupa od originala, i, kako to sa umetnošču i biva, ima mnogo slojeva koji samo čekaju da budu otkriveni. Sloj po sloj, mi otkrivamo nova značenja i sa svakim tumačenjem simbola kojima ovo delo obiluje istovrememo saznajemo i ponešto o sebi – jesmo li uistinu oslobođeni samim tim što živimo u savremenom dobu, koje, kako se čini, samo nosi takav epitet, ili smo skloni da olako donosimo sud, pre nego što istinu spoznamo.
Oskudna scenografija koju čini samo jedan metalni krevet može se tumačiti kao simbol sjedinjavanja muža i žene u Svetu tajnu braka, ali isto tako i simbol greha, ako ga posmatramo kroz patrijarhalni kontekst, ili simbol oslobađanja žene koja postaje gospodarica sopstvenog tela, ukoliko ga posmatrano kroz feministički kontekst. Pažljivom gledaocu ipak neće promaći unutrašnja borba junakinje da se prepusti sopstvenim željama, a istovremeno ostane dosledna društvenim normama duboko usađenim u svakog pojedinca − Stanka (Katarina Mihailović) pokreće pitanje venčanja, a kada je Rade (Damjan Mišić) uveri da je ozbiljan, grle se i govore jedno drugom: „Ti si sada moja” i „Ti si sada moj”. Upravo u toj sceni vidimo duboko usađene vrednosti patrijarhalnog društva koje zahteva čednost i nevinost devojke, što Stanka u ovom slučaju krši, ali ona smatra da se njen greh umanjuje time što će se venčati pred Bogom. Iz svega navedenog čitamo da, iako je radnja ovog dela smeštena u savremeno doba, okovi tradicije u nekim sredinama, posebno onim ruralnim, još uvek čvrsto stežu. Iako je o originalnom delu za datum venčanja odabran Đurđevdan, datum koji se vezuje za buđenje prirode, kada sve cveta i buja, te je usko povezan sa plodnošču, rediteljka je to vešto izbegla, jer, kako ćemo na samom kraju videti, osbobađanje kao takvo nije samo namenjeno junacima ovog dela, već i nama samima.
U sledećoj sceni zaljubljeni par traži blagoslov od Radetove majke Anđe (Aleksandra Ristić), što nije uobičajena praksa, posebno u sredini koja drži do tradicije, ali je u ovom slučaju ona ta koja predstavlja stub porodice, te kada se noseći stub sruši, urušava se i sama porodica, što ukazuje na značaj same žene, oličenje snage i jedinstva. Radosna zbog sinovljeve skore ženidbe plemenitom Stankom, majka daje sinu blagoslov i njihovoj sreći nema kraja (scena slavlja u seoskoj kafani). Međutim, sudbina ima drugačije planove za mladi par. Redžep Aga (Marko Stanisavljević), lokalni moćnik koji je navikao da dobije sve „što mu srce ište” kao okupator koji je i sam na tuđoj zemlji, poželeo je Stanku, ali to kod nje izaziva otpor i prkos srpske devojke. To vidimo kada mu ponosno pokazuje verenički prsten, umesto da pred njim sagne glavu, i odbija ga, a kada on pokuša da joj se ipak približi, ona se otima i beži.
Aga koga je ponizila devojka niže klase odlučuje da sreću mladih pokvari na jedini način na koji ume, podlošču, te u trenucima kada devojke spremaju Stanku da je predaju Radetu, izgovara razornu rečenicu i otkriva da je mladoženja dete greha. Užas na licima okupljenih gostiju, kao direktna posledica onoga što su čuli, Radetova neverica, potom jed i na kraju razorni bes, Stankin strah, jer je jedna rečenica ljubomornog age srušila budućnost, i naposletku Anđino ,,ja sam kriva” koje u tom momentu snažno odjekuje salom, pokazuju da, iako je radnja opera ,,preseljena” u moderno doba, nekih predrasuda se još uvek nismo oslobodili. I baš u tom momentu kada radnja dostigne vrhunac, par časaka pre nego se spuste teške pozorišne zavese, kroz salu se prolomi pucanj i Rade pogađa majku. Dok Anđa grca u posmrtnom ropcu, prilazi joj Stanka, što možemo čitati i kao simbol ženske solidarnosti u najtežim momentima, ali isto tako i razumevanja, jer su obe žene nosioci istog ,,greha”, načinjenog iz ljubavi, te postaju svesne da bi im i sudbina jedared mogla postati ista, jer društvo ne prašta onima koji se drznu da poremete mir ustaljenog poretka. Trenutak nepažnje nesrećne devojke koristi oholi aga koji daje znak svom vernom slugi (koji ništa ne govori samo izvršava naređenja, što se opet može tumačiti njegovim statusom, ali isto tako i odnosu gospodara i sluge) otima Stanku i dok se njen krik čuje u daljini, Rade pada kraj majke. Napetost u sali raste, gledaoci zadržavaju dah u isčekivanju daljih dešavanja u momentu kada u poslednjem dahu Anđa kaže: „Oprosti mi”.
To je oproštaj umiruće žene koja strada, ali ne od puščanog zrna koje se jeste zarilo duboko u meso, već od bola koje majčinsko srce ne može da podnese, jer njen dželat postaje rođeni sin. Majčinska kazna za greh iz ljubavi, koji se u tom slučaju grehom ne može nazvati, zapravo je oličenje društvene kazne prema svima onima, pogotovo ženama, koji se usude da iskorače iz rodnih uloga, koje ne dobijaju rođenjem, već stiču tokom odrastanja, a koju sprovodi muškarac, gospodar njene sudbine, jeste pucanj u slobodu. Ali ne za slobodu kao takvu, jer ona mora da se osvaja strateški, i neizostavno uz ogromne žrtve, kako to istorija na primerima pokazuje, u svakom vremenu i na svakom mestu. I upravo je to „oprosti mi” ono što će mnogo nakon što napuste salu odjekivati u umovima gledalaca, jer najpre moramo oprostiti sebi.
Ni po čemu se ova opera ne bi razlikovala od originala, sem možda po vremenu dešavanja i pitanjima koja nam se nameću u ovom veku i na koja još uvek nema jasnih odgovora, da se sama rediteljka nije poigrala sa dostignućima savremenog doba i rešila da operu digitalizuje. Tako pored dešavanja na sceni imamo i vizuelne elemente koji upotpunjavanju čitav doživljaj bojama i zvucima. Ali, avaj, muka je u tome što i pored savremenog pristupa operi tehničke mogućnosti nisu najbolje iskoriščene, jer da nije bilo glumačkog i plesačkog talenta izvođača koji su ostavili srce na sceni, publika ne bi mogla da razazna šta se događa, posebno na početku, kada su pojedine scene mogle samo da se naslute, ali ne i čuju, jer je muzika bila preglasna, a pevači, iako raskošnog glasa, bez bubica nisu mogli da dopru do kraja sale. Jarke boje koje su se smenjivale na ekranu u pokušaju da ožive emocije samih protagonista odvlačile su pažnju gledalaca, posebno onih starije generacije, nenaviknutih na stalnu obasjanost svetlima ekrana.
Jelena Jocić