Бољи је врлине но освете чин.
В. Шекспир
Речено „in medias res” – Моцарт је био и остао запамћен као музички геније. Његов кратки животни век, од само 35 година, броји преко 600 написаних композиција. Своје прво музичко дело искомпоновао је са само шест година, те с пуним правом носи епитет „чудо од детета”. Поред симфонија, концерата, камерне музике, хорских композиција, врло значајан опус чине и његове опере, од којих је најизвођенија, а притом и најинтригантија – „Чаробна фрула”.
Ова Моцартова опера, због широке мреже симбола, присутних како у самом либрету тако и у костимима и сценографији, тумачена је на различите начине. Многи у њој проналазе елементе средњовековних романси, египатске митологије, те филозофије просветитељства, па тако целу оперу виде као алузију на тадашње аустријско државно уређење. Уосталом, велико дело не би било велико да не оставља простор за многострука тумачења, врло често сугестивна, недоречена, што даље пружа могућност редитељу и извођачима да сопственим надахнућем придодају нијансе постојећим значењима или да можда чак удахну нова.
Може се рећи да нишка „Чаробна фрула” прати основни фабуларни ток (тј. основни либрето) изворне Моцартове опере. Главни јунак Тамино добија задатак да спаси Памину коју је отео чаробњак Сарастро. То чини по наређењу Краљице Ноћи, мајке заробљене принцезе. Међутим, ова наредба уједно представља и подвалу, јер Краљица Ноћи нема баш тако племените намере. На путу ка Памини, главни јунак прелази многе препреке које савладава захваљујући Папагену, луцкастом човеку-птици, али и уз помоћ чаробне фруле коју је добио на почетку опере.
Већ се у овако препричаној фабули назиру обриси бајковитих елемената, почевши од типичних функција бајки, као што су: одлазак од куће, наредба (спасавање Памине), подвала, стицање чаробног средства, борба…; затим симболика броја три (три девојке, троја врата на Сарастровом двору, a занимљиво је и то да је увертира компонована у Ес-дуру, који има три снизилице: бе, ес и ас). Такође, уочавамо и типичне бајковите јунаке попут: принца, принцезе, зле мајке/маћехе, помоћника… Међутим, поменуте, видљиве чињенице не смеју да нас омету у уочавању дубљих значења, сакривених иза застора пасторалног амбијента.
Путовање младог Тамина (Љубомир Поповић) у намери да избави Памину (Нена Ђурић) може се протумачити као пут духовног узрастања. На почетку радње видимо обманутог Тамина жељног освете – њега воде страсти, бес и мржња према Сарастру који је Памину отео од мајке. Заслепљен поменутим осећањима, Тамино не види истину. Отуда и његова изненађеност када му не буде дозвољен улазак у Сарастров храм, у коме се налази заробљена Памина. Свештеник који стоји на улазу упозорава га да, иако су му намере племените, не може их испунити, јер га у тим намерама не воде љубав и храброст, већ жеља за осветом. Од тог тренутка креће пут Таминовог духовног узрастања, који можемо тумачити и као пут ка мудрости. На том путу он мора да покаже зрелост и пожртвовање како би заслужио Паминину руку.
Међутим, искушењима није подвргнут само Тамино. И Памина у одређеним ситуацијама мора да бира између зла и добра. Драматичност тих тренутака повећава сазнање да чињење зла не наређује нико други до лично Паминина мајка – Краљица Ноћи која у томе захтева да њена ћерка Памина убије чаробњака Сарастра. Дакле, главна јунакиња је под притиском и мора да бира између мајке и њене наредбе, са једне стране, и моралних истина и вредности, са друге стране. Ипак, ова разборита јунакиња се храбро окреће врлини, схватајући да се неморалан чин не може оправдати послушношћу ни родитељу ни некој „вишој” наредби.
У завршним сценама опере, на путу свог духовног узрастања, Тамино и Памина морају проћи кроз ватру и воду – дословно, али тај пролаз има и свој превасходнo симболички смисао – познати су фразеологизми попут: проћи/ходати кроз ватру и воду у значењу: „проћи искушења”, што се односи на превазилажење препрека ради виших духовних циљева. И као што се злато у ватри кали и чисти, тако и након великих искушења ово двоје младих излазе као победиоци и носиоци многих врлина: мудрости, разума (разборитости) и искрене љубави, која је крајњи и највиши циљ.
Као новине унете у класичну „Чаробну фрулу” јављају се два момента, од којих један, по нашем мишљењу, има своје оправдање, док други, рекли бисмо, ипак не. Први моменат односи се на уношење наративних елемената, у којима се појављује сам Моцарт, делећи солистима партитуре и упућујући их у ток радње. Ови сегменти представљају паралелу и својеврсну замену наративним елементима у класичном облику Моцартове оперске композиције. Наиме, „Чаробна фрула” компонована је као зингшпил или, у дословном преводу са немачког, игра са певањем. Зингшпил као музички жанр био је доста популаран у време класицизма, а састојао се из певаних и разговорних елемената шаљиве садржине. Уместо тих дијалога, нишки редитељ се одлучује за увођење лика самог композитора који, у паузи између арија, води дијалог са осталим јунацима на позорници. Овакав поступак има вишенаменску функцију. Пре свега, у разговору са осталим ликовима разјашњавају се публици неки тренуци на које је требало обратити пажњу, а најављују се и битни догађаји који следе. Такође, публика има прилику да се упозна са занимљивом, динамичном Моцартовом личношћу, са проблемима који су искрсавали при компоновању, као и са његовом посвећеношћу музичком стварању. Управо наведене чињенице веома су важне ако имамо у виду и то да је Моцарт написао „Чаробну фрулу” непосредно пред своју смрт, коју је можда чак и предосећао. Значај и величина ове Моцартове опере виде се и кроз увођење лика Смрти, жене у тамноцрвеном, која такође не може да одоли надахнутом Моцартовом стваралаштву, те га „чека” да напише своју последњу маестралну оперу.
Други осавремењени моменат односи се како на увођење сценских ефеката попут диско-светала тако и на сцену у којој Сарастро гледа телевизију. Њихова функција имала је за циљ дочаравање унутрашњег стања ликова, односно стварање алузије на погубност неких актуелних прилика у друштву. Међутим, стиче се утисак да њихова имплементација у структуру опере није најидеалније осмишљена, као и да такве сцене удаљавају публику од дражи аутентичне атмосфере времена у коме је писана опера.
Уз главне ликове Тамина (Љубомир Поповић) и Памине (Нена Ђурић) треба истакнути и ликове Папагена (Милутин Јоцић) и Краљице Ноћи (Маријана Ђукнић). Оно што повезује Папагена и Краљицу Ноћи јесте захтевност и тежина њиховог извођења. Папагено је врло особен лик. Реч је о човеку-птици, дакле јунаку који нема свој прототип у стварности, што додатно отежава докучавање његових особина. Такође, он је врло духовит и живахан јунак, који се готово најчешће појављује на сцени, а то од извођача тражи не само савладавање великог броја музичких партитура већ и усклађивање певања са плесом, покретом, скоком…
Лик Краљице Ноћи један је од најпознатијих ликова светске опере. Епитету „најпознатији” доприноси и велика сложеност аријских композиција које изводи овај лик. На основу чињенице да регистар Краљичиних арија залази у домен треће октаве можемо закључити да овај лик могу певати само најбољи. У том смислу и само упуштање у тумачење и извођење лика Ноћне Краљице заслужује сваку похвалу.
Још једна потешкоћа са којом су морали да се носе извођачи опере била је и та што су се арије морале певати на српском језику. Извођење на српском језику је захтевало од солиста и кристално јасну дикцију како би публика могла без напора и пријатно да прати развој радње, и може се рећи да су актери опере изнели тежину овог задатка крајње професионално.
На крају, остаје и питање – зашто опера носи назив баш „Чаробна фрула”? Фрула као инструмент била је од давнина метафора пастирског живота и средство које је увесељавао људе. У египатској митологији, чији се обриси назиру у Моцартовој опери, спомиње се да су уз помоћ фруле људи комуницирали са вишим силама, али и да је имала моћ покоравања народа. Такође, захваљујући милозвучном треперењу ваздуха унутар цеви, фрули се приписивала способност очаравања и зачаравања, што се често јавља као мотив у многим бајкама. Сличну улогу фрула има и код Моцарта. У његовој опери фрула се појављује као стожерни мотив и средство помоћу кога јунаци проналазе једни друге и премошћавају све препреке. Дакле, Моцарт је хтео да укаже на својеврсну чаробност звука овог инструмента пред којим и непријатељи одступају. Уз управо наведене чињенице не можемо а да се не запитамо да ли би Тамино успео да прође кроз сва искушења и без фруле. Другим речима, да ли је фрула кључни детаљ без кога би ово дело имало другачији крај или су се чуда у причи ипак пројавила као последица Таминовог труда, мудрости и истрајности? На ову недоумицу указује и Паминино запажање изговорено у моменту када је избегнута опасност захваљујући Папагеновом инструменту; она каже (парафразирамо): „Како би било лепо када би свако имао свој чаробни инструмент! Не само да би непријатељи нестали већ би и човечанство живело у слози.” Да ли онда ти „инструменти” представљају музичке инструменте или разум и мудрост, чији се мотиви све време провлаче кроз оперу? Верујемо да је Моцарт, уз сву љубав према музици и њеном узвишеном значају, желео да нам укаже и на друге племените вредности на којима темељимо наше животе и на којима почива свет у коме живимо.
Пише: Ксенија Стаменковић
Фотографија и видео запис: Без лимита/Ксенија Стаменковић