Један осврт
Својевремени архимандрит Манастира Ћелије и доктор теологије, професор Београдског универзитета и духовник, Јустин Поповић, иза себе је оставио многобројне радове и књиге различите тематике, прожете хришћанским и светосавским образом, којим све изнесене тврдње добијају алиби за аутентичност, алиби проистекао из необоривих емпиријских аргумената, а у складу са изабраним и јединственим погледима на свет самог аутора.
Личност оца Јустина – макар њени перцептибилни фрагменти, очитљиви из радова које могу стварати само „људи посебне осетљивости”, према речима историчара уметности Светозара Радојчића, те их једино такви могу пригрлити и примити – иако телом смештена у 20. век, напајала се са извора старих, исконских, библијских, светоотачких и црквенословенских извора, стварајући у себи мост који спаја време обитавања oвог светог оца са оним што је било пре и што ће бити после њега, односно, онога што јесте данас.
Проучавање опуса оца Јустина, којем можемо приступити из различитих углова читања, осветљава његову природу – природу талентованог писца из рода Савина, који попут аутора 13. века, како Радојчић каже, ствара користећи „познате мисли и цитате да их слије у нове мисли и нова узбуђења”.1 Наведено се дâ приметити у књигама попут „Житија Светих”, док са друге стране књига „Светосавље као философија живота” указује на постојање човека у потпуности спремног да разуме другог, по телу човека себи сродног, те да га, попут правог наратора, са интенцијом наведе на дезаутоматизацију опажања и конституисање новог света, чиме се испуњава основни услов да ово дело добије литерарни карактер.
*
„Ова ретка књига од ретког писца” – како ће, цитирајући владику Николаја Велимировића, у екстратекстуалном елементу њене структуре, поговору њеног издања, под окриљем Центра за црквене студије, записати проф. др Драгиша Бојовић – у мисаоно-тематском и композицијском организовању поглављâ представља амбивалентно дело, будући да се због тоталитета који доноси налази на граници између научне студије и књижевног дела. Она настаје у право време, доба настанка физичких теорија које високоспекулативним приступом покушавају да трајно дефинишу васионски простор, што ће у филозофији отворити истоветна питања, али ће та питања бити сагледана из угла човекове егзистенције. Тако ће теорија релативитета подстаћи разматрања о апстрактности појма времена у теорији књижевности, а модерна теорија атома – питање видљивог, а истовремено невидљивог у самом бићу човековом, који је и сам, може се дедуктивно закључити, изграђен од атома.
„Курс позитивне филозофије” Огиста Конта истаћи ће да је развој људског духа прошао кроз доминанта три стадијума – метафизички, теолошки и научни.2 Књига „Светосавље као философија живота” настаје у њиховом пресеку, постављајући метафизичко питање, дајући одговор теолошке природе и тражећи његову потврду у емпиријским, научним чињеницама. У наведеној констатацији лежи тврдња да ова књига спаја прошлост са садашњошћу, формирајући, изражено терминологијом проф. Бојовића, сабеспочетност, у овом случају овековечену у Логосу – оном којег је сâм Растко угледао и чијим је путем пошао, најпре као дечак, a затим као безвременски светитељ, свеприсутан у српској историји и култури.
Рефлекси античких реторичара, или фолклористичких стваралаца, који су и те како били свесни комуникацијске природе текста који упућују слушаоцу, огледају се у специфичном начињу обраћања самог аутора: „Господо, загледајте се у људско око.”3
У теорији књижевности ово је најверодостојнији извор перцептибилности приповедача, који пише подразумевајући имплицитног читаоца, индивидуе лишене просторно-временске егзистенције, по речима естетичара Јана Мукаржовског, желећи да пренесе најуниверзалније поруке, довољно јаке да премосте стегу могућих комуникацијских шумова, јер ће их разумети само одабрани. Приповедач се не мора поистовећивати са личношћу писца, али у делима у којима приповедач више пута истиче одређену тврдњу, дозвољено је уочавање подударности.
Још интимнији тон могуће је очитати из наизменичног смењивања личних заменица ми, ти, ви. Тако ће Јустин Поповић рећи: „Но, гле, ти си се пробудио из сна…”4 A затим: „А ми? Ми смо изгубили то осећање света.”5
Водећи се мишљу творца историје енглеске књижевности, Иполита Тена, да је књижевно дело документ, сведочанство о историји једног народа, можемо закључити да ово дело у себе укључује сва актуелна питања која су задавала потешкоће заједници одређеног времена, а кроз могуће изнесене одговоре филозофске природе, у њему је очитљива, како Тен пише, „психологија расе”6 – у овом случају психологија припадника светосавља.
У време настанка књиге „Светосавље као философија живота” била је актуелна метода тумачења руског формализма која је сматрала да је предмет науке о књижевности оно што је остварено у језику, чији је књижевност само специфичан вид реализације, што у овом раду разматрамо кроз перцептибилност приповедача. Међутим, то је време уочавања интердисциплинарности, те методолошког плурализма, који нам, дотицањем свих области људског сазнања и начина њихових конституисања у књижевном делу, даје могућност разматрања и филозофских мисли самог аутора, будући да је његова тачка гледишта, односно фокализација, у пресеку са оном тачком која представља ставове самог оца Јустина, а што ће у наставку бити пројектовано на разматрање беседа из поменуте књиге овог аутора.
„Господо, шта ја радим? – Само излажем светосавску философију света.”7
Поменута светосавска философија света алиби за егзистенцију проналази у емпиризму, огледаном у навођењу научних цитата из одређене области и у одговарајућем тумачењу света, датом тако да осликава методолошке поступке тумачења Јустинових савременика (у овом погледу просто је генијална мисао коју је о човеку изрекао познати биолог др Алексис Калер).
„Свака ствар у овоме свету јесте рам, у који је Бог урамио по једну мисао своју. А све ствари скупа сачињавају раскошни мозаик мисли Божијих.”8
Чињеницу да је Бог први уметник, а да су сви остали његови настављачи у бележењу божанских истина, можемо емпиријски пројектовати на дијалошку раван читаве књижевности, уочену најпре од стране Михаила Бахтина9, а потом разрађену од стране Јулије Кристеве и Ролана Барта у оквиру руског формализма. Тако, Барт истиче да људска свест само понавља оне мисли које је већ чула, присвајајући их као сопствене, а оне своју егзистенцију настављају на нивоу интертекстуалности, генотекста, односно архитекста.10
Дакле, отац Јустин у овој књизи несумњиво доноси гносеолошке податке, заоденуте естетиком и одговарајућом етиком, што објашњава целокупну његову филозофију, праћену интенцијалним коментарима упућеним наратеру, односно имплицитном читаоцу – која му дају могућност да сам креира свет у којем живи, те да поступа по сопственим начелима која оправдања налазе једино у правој вери.
*
Објективизмом и емпиризмом, као основним начелима њихових истраживања, историчари откривају догађаје у којима Свети Сава учествује као личност, али, према речима Поповићевим, „систематски прикривају или одричу или превиђају оне стваралачке духовне силе које су Светога Саву начиниле и великим просветитељем и великим архијерејем и великим државником и великим родољубом и великим књижевником и великим богословом”.11
Из ставова изнесених у екстратекстуалним елементима овога житија, Јустин Поповић репродукује оне који представљају темељ књиге „Светосавље као философија живота”, међу којима су дискурси о виђењу невидљивог или пак о Логосу којем смо подређени, тако да можемо закључити да сама књига нема искључиво улогу предочаваоца филозофије, већ представља и њено егзистенцијално оправдање. Тако ће аутор рећи: „Без Христа, Растко би заувек ocтao Растко, и никад не би постао и остао Свети Сава, света и бесмртна савест српскога народа”,12 надовезујући се имплицитно на тврдњу Станислава Хафнера који каже да се ради служења научној истини и чудо мора третирати као историјски догађај.
Дакле, критика је упућена ка критеријумима који, почев од хуманизма, па до времена обитавања оца Јустина, како нам се у овом тексту даје на знање, представљају једино оруђе истине, сужавају људску когницију, не дозвољавајући јој да свет сагледа у полисемији своје арбитрарности, која настаје из, како аутор наводи, непрекидног преклапања реалног и иреалног, рационалног и ирационалног, док се испод свега налази човек – онај који је од Бога потекао.
1С. Радојчић, „Белешка уз један цитат из Сопоћана”, у: Одабрани чланци и студије 1933‒1978, Београд ‒ Нови Сад 1982, стр. 195‒198.
2О. Конт, Курс позитивне филозофије. Превод и припрема: др Радомир Лукић, НИО, Никшић 1989.
3Свети Јустин Поповић, Светосавље као философија живота, Центар за црквене студије, Ниш, 2021, стр. 13.
4Исто
5 Исто
6И. Тен, „Увод у историју енглеске књижевности”, у: Петар Милосављевић, Теоријска мисао о књижевности, Београд: Факултет за стране језике, 2010, стр. 239‒261.
7Исто
8Свети Јустин Поповић, Светосавље као философија живота, Центар за црквене студије, Ниш, 2021, стр. 40.
9М. Михаилович Бахтин, „Вопросы литературы и эстетики”, Москва, 1975, у: М. Михаилович Бахтин, О роману, превео Александар Бадњаревић, Нолит, Београд.
10 R. Bart: Književnost, mitologija, semiologija, Ivan Čolović (prev.), Beograd: Nolit, 1979.
11Архимандрит Јустин Поповић, „Житије преподобног и богоносног Оца нашег Саве”, у: Житија Светих, Увод у предговор.
12Исто
Младен Крстић
Фото: Unsplash