Ljubav prema umetnosti i radost igre odredile su put Miroljuba Rikija Nedovića, glumca Narodnog pozorišta koji će jubilej, kako to dolikuje, proslaviti na sceni, premijerom komada „Seme” za koji je napisao tekst i režirao ga. Na „daske koje život znače” kročio je sa svega sedamnest godina, daleke 1979. godine, u Omladinskom pozorištu „Treća polovina” pod vođstvom Desimira Stanojevića, i na njima o(p)stao već četiri decenije. Ako ga pitate da vam se predstavi, kazaće da je „glumac po rođenju, dramski pisac po opredeljenju, a reditelj po ubeđenju” i da u četrdeset godina glumačkog staža stane mnogo uloga, nagrada i dela, ali isto tako, kazaće vam, čine ih trenuci koji se pamte, radost igre, druženja i, najvažnije, srećna porodica.
Kako je izgledao vaš umetnički put?
Počeo sam kao klinac, sa sedamnaest godina, sada već daleke 1979. u Omladinskom pozorištu „Treća polovina”. Igrao sam glavnu ulogu u mjuziklu „Ljubavni zov Marka Mrče”, komadu koji je napisao Timošenko Milosavljević, a režirao Desimir Stanojević, koji je tada i vodio ovo pozorište. I tako je počelo… Bio je to veliki uspeh u tada „velikoj Jugoslaviji”, a mi, klinci zaigrani pozorištem, napravili smo kabaretskom predstavom „Ribarenje na asfaltu” preko 100 repriza i igrali širom sada već bivše zemlje. Godine 1983. ulazim u angažman niškog Narodnog pozorišta i učim zanat od velikih glumaca. Bili su to: Vasja, Sima, Šonda, Žikić, Marković, Đoka, Zorica, Gordana, Jasna, Desko, Mlađa, Vasa… (žao mi je što ih sve ne pomenuh).
Po kojoj ulozi Vas publika prepoznaje?
Nisam ja prepoznatljiv po jednoj ulozi i drago mi je da je tako. Mene Nišlije prvo prepoznaju kao svog sugrađanina, drugara, komšiju… Ja sam endemski Nišlija. Privatno poznajem pola Niša, bez obzira na posao kojim se bavim. Mislim da moje Nišlije prepoznaju ono šta sam radio.
Inače, van Niša me malo ko prepozaje kao glumca. Ja nisam snimao popularne TV serije, nisam faca sa televizije. I ne žalim zbog toga (ni kao mlađi, a pogotovo ne sada, u ovim godinama), niti mi je krivo. Da sam hteo, mogao sam. Pozivaju me da „prođem kroz kadar”, što ja, naravno, odbijam: ako ću da igram u partizanskom filmu, hoću da igram narodnog heroja, a ne mrtvog Nemca.
Za sebe kažete da ste glumac po rođenju, dramski pisac po opredeljenju, a reditelj po ubeđenju. U kojoj meri Vas svakodnevica inspiriše na stvaranje?
Ja samo pričam priče, koristeći pozorište kao najdraži jezik. Braća Grim su pričala bajke, Nušić priče svog vremena, a ja pričam priče iz svog okruženja, danas i ovde. Najčešće, (čitaj: u najviše komada) koristeći komediografsku formu. Vole ljudi da se nasmeju. A kad vole, što da im ne učinim?
Komad „Seme” napisan je pre 30 godina, a danas je našao put do publike. Da li je prošlost lekcija ili obrazac koji se ponavlja?
Priča je univerzalna, svevremenska. Govori o dobru i zlu, o vlasti i obesti, međuljudskim i porodičnim odnosima. Vremenski je smeštena u ʼ41 godinu, pred sam početak Drugog svetskog rata. Smutna vremena, bolje reći, nevremena, pojačavaju ono dobro i zlo u čoveku, zavisno od toga kakav je „čovek”. To je vrlo zahvalno za dramaturšku obradu, pogotovo dramu. Ponosan sam na ovaj komad.
U čemu se odgleda značaj ovog dela?
To treba neko drugi da kaže. Prvenstveno, publika. Nisam od onih koji veruju profesionalnim kritičarima. Mada, ovaj tekst već ima dve veoma značajne nagrade: „Ben Akiba” i „Joakim Vujić”. Ali to ne mora ništa da znači, ako predstava ne probudi emocije kod publike, a ja iskreno verujem da hoće.
Kakva su Vaša očekivanja pred premijeru?
Očekujem puno repriznih predstava, sa punom salom. Očekujem, ako Bog da, a pomognu mu uprava i selektori, da se pojavi na nekima od pozorišnih festivala. Očekujem da će mi zbog dobrog uspeha ove predstave uprava ponuditi i sledeće godine da režiram još jedan svoj tekst. Očekujem da posle premijere krene lepo vreme i da izađem na reku na pecanje, da se odmorim…
Šta sve stane u 40 godina glumačkog staža?
Intervju je kratka forma za svih 40 godina glumačkog staža. Ali, taksativno nabrojano, izgledalo bi to ovako: preko 100 odigranih uloga i više hiljada repriznih predstava; preko 30 napisanih komada (svi uglavnom igrani i igraju se u pozorištima, slobodno mogu reći, širom sveta); tridesetak režija; 25 sopstvenih produkcija; 4 dokumentarno-igrana filma; 5 objavljenih knjiga; rad sa mladima kroz pozorište mladih „Treća polovina” i Izviđačku organizaciju (pored pozorišta, to je moja druga velika ljubav); veliki broj nagrada za glumu, tekstove, režiju; nebrojano lepih i loših trenutaka, prijatelja, drugara, radosti, igre; i, najvažnije od svega, srećna porodica!
Ala se nahvalih! Ali u ovim godinama sramota me je da Vas lažem i pričam drugačije…
Razgovarala: Jelena Jocić
Naslovna fotografija: Narodno pozorište Niš