Наш прослављени илустратор, карикатуриста и стрип-цртач Добросав Боб Живковић добитник је награде за животно дело „Minas Edhel” на V Фестивалу фантастике у Нишу „Врачеви и мачеви”, који је одржан од 12. до 14. маја 2023. у НКЦ-у, а пратила га је и изложба радова „Фантастични Боб”. Увек добро расположен и разговорљив Боб причао је о значају који ова награда за њега има, о томе како је дошавши у Ниш у ствари дошао кући, али и о свом дугогодишњем раду и односу према цртању, дружењу, игри и животним приоритетима. Одговоре на наша питања уметник је давао на свој шаљив начин, показујући још једном да му је његов позив омогућио да заувек остане дете.
Добитник сте награде за животно дело V Фестивала фантастике у Нишу. Колико је за Вас значајна ова награда?
Ова награда је пријатељска и за мене је значајна због тога што је од мојих људи. Кад добијеш нешто од неког кога не знаш није ти тако значајно као кад добијеш нешто од својих. Ово је моје племе и драго ми је што награду добијам од свог племена и свог града. Ниш и Пирот су моји. Кад одем негде далеко, онда их не знам и свеједно ми је шта раде, а ово ми је род.
Своју прву изложбу имали сте у Нишу, давних осамдесетих година, када сте били војник. Какав је Ваш однос са овим градом?
Ово је мој град. Мени је каријера почела овде. Ја сам прве цртеже урадио у војсци и мени је овде у Дому ЈНА била прва изложба у животу. После четрдесет година имам опет изложбу у Нишу, а једно време сам и живео овде, код Музичке, односно Уметничке школе, тако да сам ја сада дошао код мене, кући.
Тренутно су у Нишу два веома позната писца. Ено их у хотелу, не можемо да их повратимо од шока. Један је Американац, други је Енглез. Други је написао на Фејсбуку да је ово фантастика, да Србија није нормална и да он овако нешто никад у животу није доживео. Али то није исто као остали делови земље. Ово је Пирот и ово је Ниш и овде су људи ненормално присни, ненормално пријатни, храна је апсурдно добра, сви су ужасно лични. Увек постоји нека резервисаност, нека дистанца, то Ви, али овде тога нема.
Свима је већ позната прича о томе како сте у основној школи имали тројку из ликовног, а од тога да сте окарактерисани као неталентован за цртање дошли сте до најуспешнијег српског илустратора. Шта се догодило у међувремену?
Умрла је наставница. Та наставница ме је доводила до лудила. Ја сам ужасно глуп за математику: не умем да сабирам, не могу да играм јамб колико сам глуп. Имао сам тројку из ликовног зато што је она тврдила да прецртавам. Мислио сам: „Ма, жено, остави ме”. Морао сам, дакле, да поправим једну од те две оцене. Математичарка би ме убила базуком, а ову из ликовног су мољакали да ми поправи да бих био врлодобар.
Али она ми је помогла да ужасно рано не будем невидљив, то јест, да ме није брига шта други мисле. Она може да има став да се то не свиђа њој, али шта то мене брига. Ко си ти да ми будеш судија? Ја и сада не могу да схватим кад се неко насекира што му је неко рекао да му је ружна фризура. Сви смо другачији и имамо различите укусе.
Мој рецепт је у томе што сам лош у свему: ја сам неспособан за фудбал, тукли су ме три километра од фудбалског терена да не бих пришао утакмици; ја не могу да будем падобранац, сви падобрани би ми се отворили наопачке; не могу да будем балетан; немам глас, не знам да певам; не свирам ни један инструмент; плашим се гомиле ствари… Ја нисам имао много избора, па да сам од тога свега изабрао да будем уметник, него је ово једино што сам знао.
Али, ја много више читам него што цртам. Десет пута више играм игрице него што читам. То је начин живота. Нема никакве разлике између играња жмурки и цртања, плеса и цртања, писања и цртања – заједничко им је то што можеш да се играш и машташ на милион начина. Битно је шта ти падне на памет. Битно је шта читаш и учиш, битно је да се играш, а цртање је моторичка вештина која сама дође. Имам више необјављених радова него објављених. Моја десна рука је шест хиљада пута нацртала носорога. Много је досадно ако морате у самопослугу или на пијацу ако вам то није игра, боље да се играте уместо тога, шта год да је вама игра.
Како сте током свог рада мирили илустрацију за децу са илустрацијом змајева/витезова, која не мора нужно да буде намењена деци?
Потпуно је свеједно. Немаш одговор који волиш, него радиш што страније ствари. Ја сам радио фантастику зато што су ми то понудили. У то доба је дошла моја тадашња девојка и рекла: „Ти си неспособан да нацрташ нешто што није мртво”. „А шта хоћеш да цртам?” „Цртај мало зечиће и мачиће.” „Паа, могу…” И онда ме је одвела у часопис. Веће је задовољство и изазов нацртати нешто што до сада ниси. Размишљао сам: „Боже, како се цртају мачићи?” И онда се играш и покушаваш. И дан-данас када ми неко да да нацртам нешто што никада нисам цртао, тек тада креће задовољство. Када решиш ребус, онда постаје физички посао и досадно је. Занимљиво је, на пример, када црташ за децу, запитати се: „Шта деца хоће уопште?” А са друге стране: „Како се црта хорор? Како се плаше људи? Чега се плаше људи? Шта је то што је грозно?” У принципу, креативност је изазов, а само цртање техника, физички посао.
Ваше илустрације су познате по критичком тону и карикатуралном приказу. Колико је то могуће спровести у научно-фантастичним илустрацијама?
Није могуће. Другачији су задаци. У једном покушаваш да замислиш немогуће и будеш што блесавији, што луђи, да замислиш нешто што нико никада није замислио и нацрташ на начин на који ниси никада. Када си критичан, то је онда Алан Форд. Онда покушаваш да малтретираш нешто. Нађеш тему и покушаваш да је испљујеш, то је као псовка. А опет, за децу покушаваш да се бенавиш, као кад приђеш беби и почнеш да јој се кревељиш. Задаци су другачији и ја их радим наизменично. Буде пет-шест мишева, а онда нема мишева, него се мора приказати псовка. Та промена чини да ми буде забавније.
Која Вам је омиљена књига која је већ објављена, на којој нисте радили, а волели бисте да сте је Ви илустровали?
Не постоји омиљена књига коју нисам илустровао, а волео бих. Има књига које волим и радио сам их, али игра је у томе да се сретне нешто ново. Имао сам прилику да радим књиге о раку дебелог црева, гљивичном обољењу кукуруза, да радим пројекте за полицију. Нацртати змаја није никакав изазов, али је нацртати гљивично обољење огроман изазов. Мени сваки задатак, што је чуднији, што је бизарнији, делује као већа игра. Договарам се већ неко време са неким пријатељицама да урадимо кувар. Не могу сада себе да замислим како бих ја могао да урадим кувар, а волео бих. То би било добро зезање: надмашити добрим цртежима некога ко пише добре рецепте.
Какви су Ваши планови за наредних 40 година рада?
Да умрем. Мој живот се није променио од моје пете године: ја седим и цртам. Нити имам планове, нити имам идеје, нити ме друго интересује. Планирам да играм игрице.
Разговарали: Стеван Стевановић и Сања Стевановић
