Zid Možda ću umreti sutra. Pomislim: I nije to neka šteta. Svako ko je stigao ispalio je hitac u moja leđa, umorna sam pomalo. I mirna. I on je umro. Često sanjam kako ga nunam kao da je beba. Nije bio mali kad sam ga upoznala. U svetu možeš da ubiješ nekog divnog i da se izvučeš. Nikom ništa. Moja prva ljubav je odmah za njim otišla, početak svih mojih neuspešnih ljubavnih osvajanja. Pre svega toga ovaj svet je izgubio i dva slatka sunčana obraščeta. Ali ja sam zid. Bog me je tu stavio na vetrometinu, Stvorio da čuvam Vreme koje otiče. Zid bez kuće, Praznih džepova, Što samo ljubav krije i jedino nju i veru ima. Zid u koji se svaka budala zaleti i lupi ga. I šta ga briga? Zid ne pada. Znaš li koliko je čudno biti jedan sam zid i pitati se koliko možeš još da držiš? Isprljana sam povremeno sobom i umem da budem u ratu sa tim licem u ogledalu. Volim te, kažem ti, snago moja. Volim te, ludo moja. Sve će ovo proći. Vetar nije uništio tuđu baštu jer ti tu stojiš. Bilo bi lepo zagrliti nekog. I ovom zidu nekad treba oslonac od drugog zida Da sastave bar pola kuće, Ako ne celu.
Sebe osluškuje sebe Iznutra. Čuje šta je bilo i oseća šta je sada. Neke te ljubavi čak i ne načnu. Neke zgrabe za srce i Raskomadaju ga u milion tišina. A ova, tiša od svih, Što je nečujno cvala sve ove godine i kroz razne duše pojila me suncem, Ona me grli do kostiju. Pred njom sve moje maske padaju, Osviti novi mojega bića, Što svojom rekom sada mirno plovi, Očarano svetom novih otkrića. Tebi se, dan po dan, Ispod kože sakrivam I volela bih da još bliže mogu Kucati mesto srca tvog sama, Kao da sebe iznova otkrivam, Jer gde si ti Carstvo je tihe vedrine, Naspram sveta u kom je ranije vladala galama.
Ana Ubavić
Naslovna fotografija: Unsplash