Драгана Мићаловић, коју нишка позоришна публика памти по улогама Ане у представи „Ана Карењина” и Пуслице у мјузиклу „Неки то воле вруће”, номинована је за најбољу младу глумицу године. Иако јој номинација прија, скромно истиче да јој је највећа награда верна публика, а, како нам је у разговору открила, нигде у Србији нема публике попут нишке. Зато за своју номинацију делом сматра заслужним и ангажман у Народном позоришту у Нишу.
Како се осећате у колективу Народног позоришта Ниш? Да ли се нешто променило од почетка Вашег ангажмана у овој установи?
Морам признати да сам испрва, када су ме звали да радимо „Ану Карењину”, имала страх. Чиме год да се бавите, улазак у колектив који постоји већ годинама је тежак. Међутим, ја сам имала ту срећу да радим са фантастичним, пре свега људима, а онда и маестралним глумцима и заиста сматрам да нишко Народно позориште има један од најбољих глумачких колектива у Србији и шире. Ирфан је одабрао феноменалну екипу од претежно млађих људи, те ми је самим тим било лакше да се уклопим, а онда, када сам почела да радим и „Неки то воле вруће” (опет је већи део те екипе и у овој представи) сусрела и друге глумце и упознала се са њима. Једна од њих је на пример Јасминка Хоџић, са којом је част радити и делити сцену, тако да сматрам да сам благословена што сам у овом животу имала част да будем део нишког Народног позоришта.
Номиновани сте за младу глумицу године. Да ли мислите да је ангажман у Народном позоришту допринео номинацији?
Тако је. Мислим да је све имало утицаја: и позориште, и телевизија. Овом представом успели смо да привучемо и људе из других градова, не само из Ниша, па су они могли да виде мене и на сцени позоришта. Гласали су људи широм Србије, тако да мислим да је ту велики удео имала и телевизија и серије у којима ја играм.
Када сте споменули телевизију, да ли више волите рад на телевизији или у позоришту?
Те две ствари потпуно су другачије. Ја сам навикла и више искуства имам на телевизији и сигурније се осећам испред камере, али позориште је жива ствар и тренутак размене енергије и емоција: и среће и туге и радости − свега, са публиком у живом тренутку је нешто много јаче, али опет, ту се за сад осећам сигурније и вероватно је то оно „држ се ти онога где се осећаш безбедно”.
Да ли је било напорно у исто време снимати две серије и радити у позоришту?
Јесте. Али морам признати да сам ја те тежине свесна тек сада кад је прошло, кад погледам ретроспективно оно што су ми људи говорили: „како ти успеваш; стално си на точковима; возиш сама; идеш за Београд, снимаш, вратиш се за Ниш, имаш две пробе дневно које трају по пет сати”… Али, љубав према овој професији и адреналин који нас у том тренутку држи је нешто животињско у сваком човеку. Кад кажемо „јао, Боже, не дај да ми се некад деси та несрећа”, а онда се деси то и човек види колико је заправо јак и колико има снаге. Нешто слично је и са овим стварима, па видиш колико ипак све можеш.
Да ли је број награда који је мјузикл „Неки то воле вруће” освојио на фестивалима превазишао Ваша очекивања у погледу успешности ове представе?
Ми јесмо очекивали да ће ово бити успешно, јер другачије не бисмо ушли сви са толико среће, елана, енергије у овај пројекат и не бисмо толико дали себе и на сцени и ван сцене, једни за друге, да нисмо то осећали. Али мислим да нико од нас није очекивао баш да ћемо оборити рекорд на свим фестивалима и да ћемо добити ту награду у Јагодини, односно ту оцену која, за 50 година, колико постоји фестивал, никада ниједној представи није дата. То је доказ вредности представе, а то нисмо очекивали ни ми, а ни људи који су осмислили тај фестивал.
Да ли већ постоје планови за неку нову представу у Народном позоришту Ниш на којој ћете бити ангажовани?
То морате питати управника (смех). Шалим се, за сада нема. Имам у плану једну представу која ће се радити у Београду, али што се тиче Ниша за сада нисмо причали о томе.
Познато је да у Нишу имате велики број младих обожавалаца. Какав је Ваш однос са младом публиком из Ниша која Вас прати?
Разговарала сам недавно са колегиницом Братиславом Милић и рекла сам да сам почела да осећам овај град као да је потпуно мој, као да сам овде рођена и одрасла. Мој дека је овде живео, мој отац је један период свог живота провео у Нишу и Душанова улица и Чаир обележили су моје детињство и моје одрастање. Ја чврсто стојим иза реченице коју сам изјавила више пута, да је нишка публика најбоља публика на свету. То смо видели не само у позоришту, већ пре свега на Тврђави на фестивалу. То је публика која ће и по киши, и по хладном времену, и на 42 степена седети са кишобранима или како год, и до краја испоштовати извођаче. И, оно што је најдивније, наградити огромним аплаузом све те људе који су на сцени. Ја нисам чула да се у Србији десило да је неку представу посетило три и по хиљаде људи, а са Аном Крењином смо то и те како видели. То и јесте доказ да је та публика најбоља публика у Србији.
А деца долазе све време откако сам ја овде и доносе поклоне, пишу писма, праве дивне ствари. Прошлог пута сам од једне девојчице добила диван гоблен, који је невероватан, а притом се она не бави тиме… Сматрам да је то моја највећа награда. Све остале награде зависе од нечијег тренутног стања и мишљења, а дечја љубав је искрена. Најтеже је играти дечје представе, јер ми старији врло често умемо да испоштујемо и знамо да морамо да останемо од почетка до краја, а ако се деци то не свиђа, они одмах кажу: „мама, мени је досадно”, тако да дечја искреност, дечја радост и дечја љубав јесу за мене највећа награда.
Разговарао: Стеван Стевановић
Насловна фотографија: Народно позориште Ниш