Priča o mladima koji nemaju dom, porodicu i korene, ali imaju jedni druge, nastala iz pera Ljudmile Razumovske, postavljena je na Kamernu scenu Akademskog pozorišta SKC pre četiri godine. Iako se glumačka postavka tokom godina menjala, a svaki glumac donosio nešto svoje i tako oplemenjivao predstavu, por(u)ka sa kojom gledalac izlazi iz sale ostala je ista: svi težimo tome da negde pripadamo. I upravo je to glavni motiv predstave „Kući”, koja za svakim novim izvođenjem pred publiku iznova postavlja suštinsko pitanje, ne nudeći pritom odgovor, već joj daje putokaz da ga sama pronađe. Da li je dom uistinu vezan za mesto stanovanja ili je on pak tamo gde obitava srce, pitali smo Petra Đorđevića, mladog glumca, koji tumači jednu od uloga u ovoj predstavi, a koji će se za nekoliko meseci i sam otisnuti na putovanje daleko od kuće.
Prošlo je godinu dana od kada ste obnovili predstavu. Šta odlikuje sadašnju postavku?
Ume da bude veoma nezahvalno porediti kolege i postavke. Rekao bih da sada imamo dosta mlađih članova u svojoj porodici – tako da, možda, sada imamo neku mladalačku energiju (nije kao da su ostali previše stari).
Ono što bih istakao je da smo dosta vremena proveli radeći jedni sa drugima, i predstavu smo digli na noge svojom voljom i istrajnošću – a to, verovatno, ne bismo uspeli da nije bilo novih ljudi koji su nas često gurali napred i insistirali na radu.
Mislim i da svaka nova osoba donese nešto novo, nešto svoje u predstavu, i to je uvek čini novom i zanimljivom za publiku.
Komad ,,Kući” izvodili ste mnogo puta u ovih godinu dana. Šta je to što vi posebno pamtite, a po čemu vas publika pamti?
Nastavio bih misao iz prošlog pitanja, a to je da, čak i ako igra „već stara i uigrana ekipa”, predstava je svaki put uvek sveža i nova. To je baš zbog truda i rada koji sam pomenuo – uvek će neko doneti novu energiju, novu boju, novu igru… Predstava je živa stvar, raste i menja se sa nama, i meni je uvek uzbudljivo da iznenadim publiku nečim što možda do sada nisu primetili.
Zbog svega ovoga, teško je izdvojiti jedno igranje od drugih. Međutim, ono što posebno pamtim su razni festivali, gde smo primorani da igramo izvan „svoje teritorije”. S obzirom na to da smo koristili zidove svog pozorišta kao scenografiju, morali smo to da promenimo, kako bi nam olakšalo putovanja i kako bismo igrali na raznim scenama.
Praktično je svaki festival odlikovala različita scenografija, gde smo često morali da razmišljamo brzo. Na primer, u Laktašima smo umesto kreda morali da koristimo šminku, jer su table koje smo imali bile bele. Takvo kreativno razmišljanje nije potrebno samo na sceni, već i iza nje, i to ceo proces čini iznova i iznova veoma zabavnim.
Što se publike tiče, ja se nadam da nas pamte po lepim stvarima. Predstava je sama po sebi veoma teška – ali se nadamo da niko na kraju ne ostaje ravnodušan, već kući ponese misao o nevidljivoj deci koja su tu – u svakom gradu i svuda oko nas.
Šta je to što ovaj komad izdvaja od drugih?
Ono što meni ovaj komad čini beskrajno zanimljivim je to kako je Ljudmila Razumovska uspela da isplete priču o toliko različitih likova koji imaju jednu veliku sličnost. Ideološki sukobi u predstavi su razni: imamo okorele lenjiniste, vernike, žene koje moraju da svoj moral pogaze radi egzistencije; a svi su u potrazi za Kućom kojoj bi pripadali. Ko od njih će stići tamo? Publika će morati sama da odluči.
Sa jednog sociološkog aspekta, veoma je interesantno kako je komad koji je radnjom smešten u Rusiju u poststaljinistički period veoma relevantan u svakom vremenu i u svakoj državi, pa i danas. Uvek me navodi da se zapitam da li je moguće da i dalje, skoro 70 godina kasnije, ništa nismo naučili iz istorije.
Put će te uskoro odvesti u Nemačku na dalje usavršavanje. Kakve uspomene nosiš iz Akademskog pozorišta?
Ljudi su super, birokrate malo manje. Šalu na stranu, mislim da sam u ovih šest godina naučio dosta o sebi i odrastao na taj način. Gluma te tera na jednu kvalitetnu introspekciju, a iz nje možeš da naučiš kako da se nosiš sa problemima van pozorišta. Sa problemima unutar pozorišta je potpuno druga priča…
Šta bi poručio mladima koji žele da se oprobaju u glumačkim vodama?
Samo napred! Gluma je izuzetno stresan, naporan i težak hobi. Plakaćete, krvarićete, mislićete da ste najgori i najlošiji na svetu. Prijatelji i porodica će vas kritikovati i pitati vas zašto to radite sebi, a i vi ćete se s vremena na vreme to upitati. I onda ćete sve to zaboraviti u trenutku kada se nađete na toj sceni.
Ono što je najbitnije, naučićete ko ste, kako razmišljate i šta možete, kao i da vas ne bude briga šta ljudi misle o vama. Plač, smeh, vika pred publikom? Nikakav problem!
Razgovarala: Jelena Jocić
Fotografije: Akademsko pozorište SCK, Fejsbuk