Из катакомби Слутим, кроз ноћ, Црни заимф око бледог лица. Не долазе ми речи, И брана од немоћи јача. Пусти, нек тишина лечи Ово што је остало од плача. Тајно смо, као помен Христа у зору времена Одбацили живот сломљен И пред прекором скупили рамена. Шта су снаге снова Спрам јаве раскинутих окова? Јер, није ли битно само то Да где год да пођем, До тебе, вишом логиком, Стижем, слутњом навођен?
Са иде Чекам те у граду двосекле секире. Тамо где је Громовник Див одњихан, И где се мора и континенти мире, Чекам те, стар, већ поспан и задихан И ослушкујем последње капи из клепсидре. Плави ми аеди под прозорима до јутра певају О истини која је себе порекла у низу неуспеха. Шта пију они који данима живе, а вековима дремају На једну исту ноту начињену од мало радости и без осмеха. Мислим у оквирима тог неслућеног сплета Ходника и стаза, на чијем крају чекају два рога И конац. Само се питам: води ли пут са овога света У трећу хемисферу, без задаха и кужног смога. Не слутим, јер слутња води орфичким путем, У освртање. Мени треба да још једном викнем гласно: Salute! И мирно дисање. Чекам те, јер као да из цвета бледог крина Ниче твој поглед и кожа ебоносно мека. Један додир који је, знам, топлина Што је носи сутон у обзорја далека. Где море континенте спира, Чекам те У граду азура и божанског порфира.
Проскинеза Већ си бледи мермер постала, Очију озвезданих згашеним небесима. Од љубави ти росом остала Суза на бледом образу седефа, као посестрима. И сигурно још срце од слоноваче куца, Јантаром згрејано сред грудних ти сфера. Али све и да скривено оно светлуца, Твоје било – спрам мене је стена. А слутим да песмом ти још ауле у горостасним горама Стихови могу извајати За клањање нераскидивој струни Што кроз иглене тунеле пробија еоне И увезује их у менажерију твог искривљеног одраза И мојих халуцинација. Кротким ритањем усмери крилате скулптуре Ка лету у несрушена небеса, Ако још за такав подвиг има наде. Сећам се непроживљеног, у шта мерачи Времена гледају. Тамо си још жива и плаха, Али од свег замишљеног остају јачи Одјеци речи и планине уздаха.
Тиосав Пурић