„Привид Храбрости”
Колски пут који је водио у град био је прекривен поледицом. Клопарање коњских копита чуло се надалеко док сам пролазио кроз градску капију. Студен која је прекрила читаву околину уједала ме је већ недељама на путу. Олакшавајуће је било то што је и сама прашина на путевима била смрзнута, ипак, хладноћа је била тежи противник од ње. Стражари на капији дремали су на хладном ваздуху, пропуштајући људе у град и не обраћајући пажњу на њих. На самом улазу сам се одвојио од трговца са којим сам претходних дана путовао и казао му да ћу даље наставити сам. Замолио сам га да моје ствари које су биле у његовим колима остави стражарима на улазу у замак и захвалио му на помоћи. Иако је био пијачни дан, на главној улици која је водила у сам град није било много људи. Врло брзо одвојио сам се од смера у коме су кола и усамљени путници улазили дубље у град и кренуо да вијугам споредним улицама око тржнице. Пре неколико година свратио сам овде неколико пута, ако ме сећање добро служи, али ме обичност овог града није привукла ни тада. Када сам добио Грофово писмо, прво што ми је пало на памет је да не знам ништа о овом месту. Наравно, осим да су села у околини толико сиромашна и забачена да се углавном није исплатило долазити овде због посла. Ипак, како је сталних послова било мало ове године, прихватио сам понуду и дошао. Размишљајући о томе какве су лекарске потребе једног грофа, нисам ни обратио пажњу да сам зашао у једну од трговачких улица. Била је то једна од улица иза саме пијаце, али којом се излазило на њу, па су се трговци проширили и ка тим улицама и служили као путокази ка главном трговачком тргу. Тада сам приметио дечака на двадесетак корака од мене. Гледајући његов ход и држање, одмах сам препознао његове намере. Имао је можда десет година и, гледајући око себе, прилазио једној тезги. Померао се тако да између њега и продавца који је стајао крај те тезге буде неко ко ће му пружити заклон. Паметно за једног уличног џепароша. Успорио сам, помно пратећи сваки његов корак. Цела ова ситуација вратила ме је у прошлост. Сваки његов покрет могао сам да осетим, сваки поглед и сваки трзај који је био изазван сумњом да ли га је неко приметио. Било је то тако давно, али и даље се крећем исто. Полако пратећи дечака и његов подухват схватио сам да задржавам дах. Видевши прилику, пришао је крај тезге и, док је једна жена баш разгледала неку смежурану цвеклу, дечак посегну за поморанџама на самој ивици тезге. Брзо их је смотао и нагурао испод свог отрцаног капута, па се лаганим корацима удаљавао, док сам ја испуштао дах. Како ми је тај осећај био познат, та обамрлост од ишчекивања да ли ће те неко прозрети. Таман сам се мало опустио, видевши да је дечак неопажено кренуо преко улице, кад приметих да га продавац са тезге прекопута гледа. Био је то неки сувоњави човек са дугом косом, сав упао у своју зимску одећу, који поче да се одваја од своје тезге и креће ка дечаку. А потом и да довикује.
‒ Лопов! Људи! Лопов! ‒ док је већ почињао да трчи ка дечаку окренуо се ка продавцу кога је дечак покрао и добацио му. ‒ Лопов ти украде наранџе, брзо за њим!
Чим их је чуо, дечко се даде у бег, провлачећи се поред људи који су били на улици. Ја пожурих, таман да будем у корак са овом двојицом трговаца који су јурили дечака. Изгледало је као да ће им побећи. Био је вешт у избегавању људи и пробијању кроз масу. Ако буде стигао до главног трга, изгубиће се у гужви и ови га неће наћи. Баш у том тренутку, кочија вучена двама коњима уђе у улицу, заклонивши пролаз дечаку: баш у тренутку када је избегавао трговце. Док сам се ја пробијао кроз гужву, видех да су двојица трговаца већ ухватила дечака. Сад сам их боље загледао. Трговац чије су поморанџе биле жртве овог детињег напада био је округли човек црне косе везане на потиљку, који је упркос хладноћи имао подвијене рукаве и руменило на лицу. Други, онај суви, био се задихао у овој потери па је сад стајао пресамићен, дахћући. Крупнији трговац држао је дечака за десно уво, док сам ја и даље био на неких десетак корака од њих, и већ почињао да га удара другом руком.
‒ Лопужо мала! Ти ћеш мени да крадеш поморанџе. Једва сам их набавио и донео овде по овом времену. Смрзла ти се мајка, олошу мали! ‒ сваку реченицу закључивао је новим шамаром. За то време други трговац дошао је до даха, па је и он добацивао:
‒ Треба да га предамо стражарима, они ће га казнити. Ма треба сами да га казнимо. Дај ’вамо шаку, мали! Остаћеш без поганих прстију! ‒ почео је да се отима са својим комшијом трговцем око малог. Наставили су да се препиру док се дечко невољно извињавао, већ пустивши поморанџе да падну на замрзнуто тло. Већ сам помислио да ће почети да плаче док сам се приближавао, међутим, он их је и даље, испод оборене главе, гледао пркосно. Изгледа да глад и хладноћа нису угасили његов дух. Баш у тренутку када му се још један шамар спремао, ухватио сам маљаву руку трговца с подвијеним рукавима. Брзо се окренуо и загледао у мене. За то време његов пријатељ је застао, и даље држећи дечака за крагну, и окренуо главу ка мени. Покушавао сам да из мог погледа прочитају само своју превремену смрт. Полако сам пустио човекову руку и подигао своје, опустивши се.
‒ Полако, људи. Није велика штета. Ево ја ћу вам надокнадити ‒ на брзину сам пребројао шест поморанџи око њих, колико их је дечко украо, и наставио ‒ Ево, купићу све ове…
‒ Ко си ти, па се мешаш у наша посла? ‒ прекинуо ме је убледели трговац, гледајући ме ситним очима и, како сам могао да закључим, покушавајући да одреди ко сам. ‒ Да ниси стражар, или можда судија? Продужи својим путем, човече, и окани се нас и наших проблема.
‒ У реду, господине ‒ одговорио сам му док сам се окретао ка другом трговцу који је прекрстио голе подлактице и гледао ме сумњичаво. ‒ Ево, платићу вам цео џак поморанџи за ових шест. То, и да пустите дечака.
Овај се мало осмехну и спусти руке ‒ за разлику од свог мршавог пријатеља више је волео сребро од правде. Раширио је руке и рекао:
‒ Договорено! Мали, скупи их са пода и немој да си неку спустио у свој џеп. Биће ми задовољство да тргујем са вама, господине. ‒ Насмејаo се зналачки, док је и даље одмеравао моју одећу. Вероватно је покушавао да процени колико новца може да ми узме.
Након десетак минута и мало ценкања, дечко који је сада носио пуну кесу поморанџи и ја удаљисмо се од тезге трговца воћем и кренусмо низ улицу.
‒ Господине, овај, како да Вас зовем? Хвала на помоћи… Ваљда? ‒ упита ме дечак док смо излазили из улице. Насмејао сам се, и док сам се, због хладноће, још више увлачио у свој капут, сетио сам се неких имена. Присетио сам се многих имена, али она нису била битна овом промрзлом лоповчићу.
‒ Ја сам Доктор, па ме тако можеш и звати. А ти? Кога да тражим ако ми затреба неко са твојим способностима? ‒ насмејао сам се поново, да бих му показао да нисам претња.
‒ Можете ме наћи, господине Докторе, у Бувљој улици, а тражите Врапца. Тако ме сви зову ‒ казао је дечак, слегнувши раменима, као да је потпуно нормално да човек нема друго, конвенционално име. Подсетио ме је поново на прошлост и баш тада ми кроз главу пролете тај познати осећај. Осећај да је то како ће те људи звати када се смрзаваш и не знаш да ли ћеш нешто имати да једеш потпуно тривијална ствар. Прешао сам преко ове мисли и мало боље загледао дечака.
‒ Само Доктор. Како сам видео твоје лепљиве прсте у оној улици на делу, морам да те упозорим да следећег пута пазиш и на оне иза својих леђа. Не, не треба то да објашњавам, знаш то. Зар не? Колико имаш година? ‒ већ овде је разговор почињао да замире, јер нисам био сигуран да ли уопште треба још нешто да питам. Било је тако чудно, као да сам причао са самим собом од пре двадесетак година, и толико тога сам хтео да кажем, а опет нисам баш знао како, нити ко је заправо он.
‒ Нису ми лепљиви прсти, брзо ја заменим то за сребро. Мајка ми је говорила да сам рођен уочи пролећа, а ово је четврта зима коју проводим без ње. Млађи сам од Вас, то је ваљда нешто ‒ насмејао се, видевши помало збуњен израз на мом лицу. Ипак сам у очима могао да му приметим несигурност и страх. Био је попут зеца, не, попут врапца који сваког тренутка чека да нешто искочи из грма на чијој грани он стоји. То је, такође, био осећај познат мојој кожи.
‒ Па да, млађи си од мене, али не много. Претпостављам да си већ момак за женидбу ‒ насмејао сам се, настављајући ‒ то је, ваљда, довољан одговор. Него, видим да се добро стараш о себи. Имаш ли неког ко може да ти помогне да поједеш све то воће?
‒ А, ту су сви из Бувље, ако будем успео да га набавим још. Ово је Ваше. Лако ћемо поделити ако има нечега. Ми смо најстарији, па им ми доносимо шта нађемо у граду ‒ овде је поменуо имена неких дечака и девојчица који је требало да донесу тог дана неке друге ствари. Све што је набројао била је храна. Изгледа да су се сви заједно помагали. Помислио сам да га упитам да ли поред њих има неког одраслог, али знао сам да те уличне дружине обично сачињава сирочад, па сам од тога одустао.
Баш када смо изашли из улица око тржнице и већ ишли ка једном углу главних зидина, мени поглед паде на куле Грофовог замка које су надвисиле све остале зграде. То ми врати мисли на своје место. Тад рекох:
‒ Врапче, можеш ли да ми покажеш пут до најближе капије Грофовог замка? Идем код њега па не би требало да ме више чека. Тако ћеш таман зарадити ове поморанџе с којима већ неколико минута мислиш да збришеш ‒ сада се ја шеретски насмејах. Онда сам схватио шта радим, па сам полако пресавио осмех и вратио безизражајан израз назад на лице. Извлачио је из мене те године покривене уличном прашином и временом.
‒ Идете код Грофа? Одмах Вас водим тамо. Не, нисам мислио да су ове за мене, али ако стигнемо тамо за пет минута, моје су. Договорено? ‒ Дао ми је кесу са поморанџама и док је он журно настављао испред мене, ухватио сам себе како га дугим корацима пратим и како му потврдно одговарам у нади да ће ме одвести у правом смеру. Неколико минута касније, када се зид који је опасивао замак већ добро издигао изнад улице којом смо ходали, упитао сам Врапца:
‒ Него, какав је Гроф, нисам имао прилике да се до сада сретнем са њим. Је л’ знаш нешто о њему? ‒ Док је Врабац чекао да завршим са питањем, већ сам му у очима видео неки страх. Били смо на свега стотинак корака од једне капије којом се улазило у горњи град и Грофов замак. Већ је био успорио и поглед му је са мене скакао на стражаре који су били крај капије, па се поново враћао назад.
‒ О, па ваљда је добар. Понекад помаже деци. Долази тако понекад у сиротиште, или са стражарима пролази улицом и води децу да живе са њим. Ваљда је то зато што он сам нема своје деце. Нека од старије деце из Бувље причају да када те Гроф одведе у свој замак, то је зато јер хоће да те поједе. Зато их и храни и облачи тако добро. Ја у то не верујем. Зашто би човек јео децу? То само они покушавају да нас уплаше. ‒ Нисам имао одговор на то, па само слегнух раменима, а он настави:
‒ Они су само љубоморни што нису изабрани да живе лепо са Грофом. ‒ ту је на тренутак застао и, не наставивши да хода крај мене, рекао. ‒ То је то. Ево је капија, стигли смо. Надам се да ће и према Вама Гроф бити добар као према осталој деци ‒ насмејао се и на трен се загледао у поморанџе које сам носио у руци.
‒ Твоје су. Изволи. Стигли смо овде и брже него што сам очекивао. Врапче, драго ми је да сам те упознао. И ја се надам да ће Гроф бити онакав каквог си га описао ‒ дечак је узео поморанџе из мојих руку, не толико уплашено колико сам очекивао.
Ваљда и ја некоме могу да улијем дозу поверења. Лепа замисао, мада не знам колико је једна улична скитница добар пример за то. Опростио сам се са њим, и тек што сам био стигао до капије, погледао сам иза себе. Међутим, као и све луталице и он је већ био нестао међу људима који су се кретали улицом, или је шмугнуо у неку од споредних улица. Осмехнуо сам се за себе и пришао стражарима, објашњавајући ко сам и какве послове имам у замку. Успут сам потврдио да су моје ствари већ биле стигле, и да су стражари пропустили мог пријатеља и његова запрежна кола.
***
Док сам пратио оклопљеног стражара ходницима Грофовог замка, разгледао сам само здање. Иако омањи, замак је изгледао величанствено. Или то, или сам баш одавно боравио у неком замку, па ми се све ово чинило грандиозним. Ипак, могао сам да приметим да су портрети на зидовима прашњави, тепих у ходнику излизан, и не баш најбоље опран. Изгледало је да им, или фали људства које би одржавало замак, или средства нису усмерена на одржавање замка. Дивио сам се, не могу порећи, сваком дуборезу на свим вратима кроз која бисмо мој водич и ја пролазили у потрази за собом у којој је био Гроф. Стражари су ме на капији обавестили да ме Гроф очекује и да је у соби за пријеме са командантом. Није ми се свидело што ћу морати да причам са њим пред још неким, али на то нисам могао да утичем. Пролазећи једним од десетине ходника, мој водич и ја налетели смо на двоје деце која су се тркала. Да будем прецизнији, њих двоје су налетели право на нас и таман су тих неколико момената у пролазу била довољна да боље загледам ту децу. Мало старији дечак, од дванаестак година, и девојчица тамне косе, од можда пет. Изгледали су на први поглед сасвим срећно, па сам се надао да барем око тога нећу морати да бринем. Деца се нису обазирала на нас двојицу, па смо наставили следећим ходником, и док смо се приближавали боље очуваном делу замка иза нас је остајала какофонија дечјег смеха. Када смо застали пред великим двокрилним вратима, украшеним разним сликама у златорезу, који се на местима љуштио, стражар ме је замолио да сачекам када је отворио врата. Умарширао је званично, поклонио се након свега неколико корака и рекао:
‒ Господару, извињавам се на сметњи, Ваш нови доктор је стигао ‒ казавши ово подигао се у импозантни став и чекао миран као камен. Чуо сам други глас из просторије како ме дозива.
‒ Уђите, Докторе, уђите ‒ глас је био мек и полетан, као код веома младог човека.
Мимоишао сам се са стражарем који је, чим сам прошао крај њега, изашао и затворио врата за собом. Просторија за пријем била је такође веома пријатна за око, иако у угловима мало запуштена, као и све што сам до сада видео у замку свог домаћина. Поглед су ми одмах привукле две фигуре које су седеле у наслоњачама око кружног стола. Додуше, један од њих, позамашни племић ретке плаве косе, баш се у тренутку када сам ушао придигао из полулежећег положаја и остављао велики овал са воћем на сто. Био је обучен у најфиније рухо плавих нијанси, извезено најтањом златном жицом. Како је био великог стомака и дебелих руку, одора на њему била је близу тога да прсне ‒ видело се да је шивена када је човек био много мршавији. Смешио се док је устајао, самоувереног погледа и племићког држања.
‒ Добро дошли у мој замак, Докторе. Надам се да ћете се показати корисним као што је мој претходни лекар био. Седите, раскомотите се. Сигурно сте дуго путовали? ‒ Глас којим је овај човек говорио био је у чистој супротности са његовим изгледом. Значи, ово је мој будући господар, ако будем одлучио да прихватим овај посао. Нисам још увек био сигуран какав ми је утисак оставио овај човек, баш због своје углађености, којој нисам смео да верујем испрва.
‒ Хвала Вам, господару Грофе. Драго ми је да сам Вас најзад упознао. Пут јесте био дуг и нелагодан, али се такође надам да ћу наћи топлоту у Вашем дому. Умор дугог путовања већ ме сустиже. Зима је стисла све око себе, а поготово путеве у ово доба године ‒ одговорио сам, размишљајући о томе да је прича о времену веома сигурна тема за разговор међу племством. Тек када је човек поред Грофа проговорио, обратио сам више пажње на њега.
‒ Путеве наше прелепе земље обезбеђују моји витезови, а зима не може угрозити њихов задатак, нашу заштиту, као и оних који долазе у наш град ‒ човек који је изговорио ове речи био је старији господин у церемонијалном оклопу, који је био до те мере изглачан да су се рељефи на њему већ били излизали. Као и све што сам до сада видео у овом замку, сем Грофове беспрекорне одоре, и ливреја овог витеза била је избледела и могла се сетити бољих зима. Брада му је била проседа, а у погледу му се могла видети чврстина старог ратника. Видео сам превише таквих погледа, због којих недужни људи умиру, гоњени амбицијом оних који издају наређења.
‒ Путеви ваше прелепе земље су у ово доба године скоро непроходни, а неколико пута сам био приморан да скрећем са стазе како бих избегао дружине разбојника које су вребале трговце који иду ка вашем замку. Ваше сам витезове видео тек на свега неколико лига од града ‒ одговорио сам овако не размисливши најбоље, због чега сам се и покајао, јер је старији витез одмах пао у ватру:
‒ Како се усуђујеш! Ја сам командант Грофове војске. Витез од… ‒ ни данас, а ни тада нисам могао да се сетим свих титула и звања које је он имао. Витез Титула наставио је да их набраја док га Гроф није прекинуо:
‒ У реду је. Смирите се, команданте. Господине Докторе, веома ме муче вести које нам преносите, али знам да ће командант мојих витезова и мој верни пријатељ успети да се избори са свим недаћама које нам ова зима доноси. Можда сте приметили да је наш град пун људи и трговаца чак и по оваквом времену. Обавестили су ме да сте желели да се прошетате градом чим сте стигли. Видите, наш град цвета, иако услови нису баш најбољи. Ја, као господар ове земље, трудим се да моји поданици живе у изобиљу ‒ Гроф је тачно знао како да руководи разговором, што ме је још више привукло да проникнем у то да ли је ово један од племића коме се може веровати. Тешко, рекао бих. Наставио је:
‒ Видите, Докторе, Ваше присуство узбуркало је наше мисли, а оне се боре са тежином одговорности коју имамо ‒ Гроф је то рекао полако, али оштрије него што је то до сада чинио, покушавајући да мени стави до знања да разговор не иде на ону страну коју он жели.
‒ Команданте, извините нас на тренутак, Доктор је сам казао да је уморан од пута, па га нећу много задржавати. Вратићу се нашем малопређашњем разговору чим Доктора упознам са ситуацијом. Ви се, пријатељу, опустите за то време ‒ насмејао се благо као да прича са дететом, иако је командант био барем десетак година старији од Грофа. ‒ Овуда, Докторе ‒ устао је, не дајући ми времена да одговорим. Показао је ка једним вратима у даљем углу просторије која су била симетрично постављена са још једним таквим, осликавајући зид собе у савршеној симетрији.
Пратио сам га и прошли смо кроз вратнице, остављајући Витеза Титулу иза себе. Просторија у коју смо крочили изгледала је као спој радне собе и библиотеке, са полицама дуж свих зидова. Овде се још неколико деце, беспрекорно обучених, играло и читало књиге. Само су на тренутак подигли главе, насмешили се и настављали својим послом, не придајући превише пажње мени и Грофу. Он их је за то време гледао с пажњом, и благим осмехом поздрављао сваког крај кога смо прошли. Соба је била велика и то сам приметио тек након што сам схватио да један од зидова заправо и није зид, већ полица која је одвајала просторију и делила је на два дела. У другом делу налазио се камин, што ме није изненадило, и фотеља за читање. Гроф се сместио у једну од њих и наставио да ми говори, што је чинио и све време док смо ходали:
‒ Ваша ће дужност као мог дворског лекара бити да се старате о мом здрављу, мојим потребама и о здрављу мојих штићеника. Претходни доктор је преминуо пре неколико месеци, јадан човек, мучио се са неком неизлечивом болешћу о којој сам сазнао тек када није могао да устане из кревета. Посао и моје здравље било му је испред његовог, због чега и жалим што то нисам увидео на време. Но, на Вашу срећу, сада је то место упражњено и Ви ћете га заменити ако вам ово буде по вољи ‒ насмешио се, док сам ја климао главом и покушавао да на његовом руменом лицу видим неке знакове здравствених проблема. Сем грашки зноја због ходања и острашћеног говора, нисам видео ништа значајније.
‒ Схватам. Можете ли ми рећи о Вашим здраственим проблемима и чиме Вас је претходни доктор лечио? Ако имате неке записе које је водио о Вашим болестима, или лични дневник, веома би ми користили?
‒ Да, да. Остало је разних списа после њега… Јадник није имао породицу, тако да ће Вам их неко из замка донети у одаје. Што се мојих болести тиче, одувек сам имао проблеме са варењем хране и коришћењем ноћних посуда, ако ме разумете… Шта ја причам, па Ви сте Доктор, извините. Имам проблема са учесталим ретким столицама и повременим главобољама. Претходни лекар углавном ми је давао разне чајеве који су смиривали мој стомак или поправљали изглед столице, а када су моје главобоље биле неподношљиве, давао ми је прашак за спавање. Углавном је све то куповао у апотекама у граду, или их преко њих набављао.
‒ У реду, посетићу неке од оних у којима је често трговао. Хвала Вам, Грофе, на добродошлици и сарадњи. Како бих схватио суштину онога што бих овде радио, замолићу Вас да и убудуће будете искрени са мном по питању Вашег здравственог стања. Повукао бих се сада у своје одаје и замолио бих Вас да ми се ти записи претходог лекара што пре доставе, како бих се конкретно упознао са начинима како Вам је помагао ‒ рекао сам и већ устајао кад је Гроф, који се лењо протезао и настављао да седи у фотељи за читање, рекао:
‒ То је сређено, не брините. Свиђа ми се Ваша професионалност, Докторе, али мораћете на вечери да ми испричате све о себи. Желим да Вас боље упознам.
Његов кез када је изговорио ово последње значио је да нећу моћи да одбијем да вечерам са њим. Зашто их све то занима? Зашто ико жели да зна мој живот? Мораћу да усагласим неке детаље до вечерас, како бих могао самоуверено да осликам једног доктора и његову прошлост. Шта ли би овај гроф помислио и урадио када бих му испричао своју праву прошлост? Вероватно то нећу никада сазнати, што је и боље.
***
Одаја коју сам добио била је хладна и мемљива. Слуге се нису потрудиле ни да обришу прст дебелу прашину, већ су трком обрисали сто у углу собе и променили чаршаве на кревету. Веома топла добродошлица. Изгледа да је сем Грофа све у овом замку било оронуло. Добро, сем њега и деце која су у најскупљем руху била на сваком кораку замка. За сад сам видео десетак њих и покушао да им донекле запамтим лица, што је било лакше од памћења снуждене послуге и оклопљених стражара у замку. Изгледала су здраво и ухрањено. Барем нећу морати да бринем и о болесној деци. Кофер који је стигао право са капије до замка поново сам проверио, и када сам био сигуран да не фали ни једна бочица, лепо сам га сакрио испод кревета и раскомотио се, колико је у овој леденој самици то било могуће. Послужили су ме хладним остацима ручка, што је свакако било боље него храна коју сам јео на путу, и већ згрудваном чорбом која је вероватно задњи пут осетила топлину ватре пре три дана. Но, не треба да се жалим; ако се испостави да је овај Гроф само помало ексцентрични племић који усвајањем деце покушава да надокнади одсуство своје, биће ово поприлично добра зима. Избегавао сам зимовање у овим пределима земље баш због сиромаштва у коме су људи живели, али ако се, поред осталог, испостави да Гроф може да плати моје услуге, неће ми сметати мало хладноће у одајама. После ручка проверио сам суштином веома штуре записе претходног лекара. Човек је волео да пише у празно више од свега осталог. Једва да сам нашао неке корисне информације, сем апотекара у граду од кога је узимао лекове, и углавном све стандардне биљне чајеве који су се користили у овим крајевима. Није било скоро ничег стручног и незамагљеног филозофијом у његовом дневнику. Једино ме је интересовао састав тог прашка за спавање, јер, према Грофовим речима, а и докторовим записима, закључио сам да га је довољно дуго користио и довољно често да би развио делимичну отпорност, која год супстанца то била. Како Грофу није остало више залиха тог прашка, морао сам то темељно да истражим. Све би то могло да буде битно за здравствено стање овог човека, или стање у које ћу желети да га доведем. Када сам оставио дневник свог претходника, проверивши са стражом на капијама замка у ком правцу је апотекар од кога бих сазнао више, обасјан бледим зимским сунцем отишао сам у град. Нисам се током читавог пута овамо одвајао од каишева који су држали каније мојих ножева, па је ходање спутано њима било природно и познато. Капут их је, као и увек, добро скривао и тек када сам помислио на њих схватио сам да ипак нисам узео оне теже, које је било незгодно носити константно у току путовања. Овај град изгледао је као и сваки други, па ми неће требати ништа више од стандардне предустрожности. Никада ми није фалило ножева, а стари ловачки нож, благо закривљеног сечива, којим сам први пут Госпи послао човека, био ми је причвршћен за леву подлактицу. Углавном и нисам осећао да је ту. После толико година било ми је нелагодно када бих га откопчао и када би та позната тежина на тренутак нестала. Проверио сам да ли су каишеви добро причвршћени, иако сам знао да јесу, он је увек чекао да га додирнем, тачно на истом месту, једва се померајући, како сам махао руком док сам ходао. Није било тешко пронаћи ту апотекарницу, штавише имао сам осећај као да сам је посећивао. Вероватно када сам долазио у овај град у прошлости, иако нисам био потпуно сигуран. Полако сам ушао, чекајући да ме звонце над вратима најави, а када се човек на другом крају просторије окренуо, вођен овим звуком пришао сам тезги иза које је он стајао. Апотека је мирисала на сушено биље, на алкохол и помало на сумпор. У самој просторији сукобљавали су се свежњеви сувих трава окачених о греде који су представљали народну медицину, и на полицама уредно наслагане стаклене бочице, читко обележене, које су представљале мени ближу грану медицине. Сам човек и није изгледао као већина нас, или барем не како сам мислио да ће изгледати. Можда ипак и нисам последњег пута у овом граду свраћао овде, мада ми је екстеријер веома познат. Човек средњих година, румених образа, проћелав, пуцао је од снаге, а то је чинила и његова кошуља. Није било сувоњавог човека са наочарима чије су одоре биле превелике. Више је личио на дрвосечу, или на лучког радника. Када сам стао испред њега, видео сам тај одлучан, зналачки поглед који ме одмерава, баш као што сам каткад затицао и себе, гледајући пацијенте.
‒ Добар дан, добри господине! Изволите, разгледајте најбоље снабдевену апотеку у граду. Да ли тражите нешто одређено? Можда нешто за спавање, ти подочњаци неће сами да нестану! ‒ помпезно је махнуо руком, правећи се да је најављивач на двору, или нешто слично, иако ме је његов насмејани поглед и даље одмеравао, сада још и помније.
‒ Добар дан и Вама. Нисам ја та врста муштерије, не трудите се. Ја сам будући Грофов лекар; занимају ме наруџбе његовог претходног лекара, а и оне које се и даље шаљу у замак. Разумете зашто би то било важно да сазнам, зар не? ‒ одговорио сам хладније него што је било потребно, али желео сам да са овим човеком разговарам као са колегом, а не као са циркузантом. Изгледа да је Апотекар то одмах схватио, па је слегнуо раменима и навалио се на тезгу померивши неколико бочица које је већ спремио да ми понуди.
‒ Значи, тако. Гроф је напокон нашао замену. Са претходним сам лекаром веома добро пословао, па се надам да ћу и са Вама. Ја сам… ‒ представио ми се, збијајући неке шале на рачун тога што сам казао да је довољно да ме зове Доктор. Док је у својим бележницима тражио оне наруџбе које су ме интересовале, покушавао је да ме ноншалантно испита, док сам разгледао разне бочице на полицама. Човек се није шалио, стварно је био добро снабдевен.
‒ Па, Докторе, како Вам се чини наш град? А Гроф? Пријало би ми ново лице овде, поготово неко ко је доста пропутовао, зар не? ‒ насмејао се док је дизао главу са гомиле листова које је окретао и погледао у мом правцу. ‒ Извините на мојој нападности, изгледате као човек који је видео доста света. То се не може сакрити.
‒ У праву сте, нећу Вам ускратити то признање. С годинама сам више ноћи провео путујући него што сам их провео у истом кревету. Не чудите се, потпуно сам свестан свог изгледа, поготово човеку са погледом као што је Ваш. Мислим да сам посетио Вашу радњу пре неколико година, али нисам сигуран, нисам путовао оволико на југ већ неко време ‒ док сам говорио то играо сам се бочицом у којој се налазио раствор живе. Људи то и даље користе, мада је ова била прекривена улепљеном прашином, иако се Апотекар трудио да све полице буду чисте. Наставио сам убрзо након што сам вратио живу на место.
‒ Град ми се свиђа, иако изгледа да ће ово бити тешка зима, чак и за оне који нису на улицама. Гроф се чини пријатним. Племство је углавном чудно простом народу, а поготово кад не води живот какав се од њега очекује. ‒ изгледа да је ово последње што сам казао било оно што је Апотекар чекао. Значи, ипак постоје неке гласине, а овај је човек једва чекао да их саопшти.
‒ Јесте, наш господар Гроф је веома предузимљив, па је град у много бољем стању него претходних година. Само, знате какве све приче круже о човеку ‒ стишао је мало глас нагнувши се још више преко тезге ‒ племићу, који живи сам у замку са десетином деце, коју облачи по најновијој моди. Наравно, то су само приче, али већина стражара из замка лако плане, можда и прелако када се те приче помену. Као да су видели нешто… Јао, извините ме, ја се распричао, знате какви су људи, а Гроф је одувек био повученог приватног живота. Пронашао сам последње наруџбе Грофовог лекара. Изволите, погледајте ‒ човек је тако брзо мењао теме, да сам на тренутак био затечен тиме што је рекао. Опасна инсинуација, због које би нечија глава могла да буде угрожена, ако стигне до погрешних ушију. Додуше, ако је мени, потпуном странцу то казао, сигурно је то била јавна тајна, и пре или касније бих је сазнао. Вероватно су то само гласине оних људи који траже скандал у сваком потезу племства. Надао сам се да је само то у питању. Прегледао сам Апотекареве бележнице, питао га да ли сва та средства и биље и даље има у својој радњи и прешао на питање о прашку за спавање који је Гроф користио, пошто није било ничег сличног међу другим лековима који су наручивани. Апотекар ми је, међутим, врло брзо решио ту дилему.
‒ Ах, па наравно да га не можете пронаћи, јер и не постоји. Он је користио мешавину соли и шећера, говорећи Грофу да је то неки специјални прашак. Мислим да је чак додавао неке зачине како се Гроф не би досетио шта је у питању. Изгледа да му је помагало, поготово у комбинацији са јаким чајем од валеријане. Стари лисац је знао како да Грофа натера да због свог здравља пристане на све лекове које му је давао ‒ човек се насмејао, вероватно очекујући да му се придружим.
‒ Занимљиво. Изгледа да ћу морати и о томе да размишљам. Хвала Вам на свему, задовољство је причати са човеком који се разуме у посао. Наставићете са слањем свих лекова које је Гроф већ користио у замак, а ја ћу поново свратити ако ми затреба нешто специфично.
Док се Апотекар бавио уписивањем нечега у своје бележнице, пронашао сам све оне бочице које су садржале лекове и супстанце које су ми понестале. Мој кофер је после пута био полупразан. Ипак, иако бих све могао да понесем са собом, не желим да привучем пажњу овог човека на себе, па сам одлучио да купим само део онога што ми треба. Остало ћу купити неког од наредних дана.
***
Након договора о испоруци са Апотекаром, куповине биља и тинктура које је већ имао у својој радњи, и неугодних гласина које сам сазнао о Грофу, кренуо сам назад. Како се већ ближио сутон, а и због зимског ветра, журио сам назад ка замку. Ипак, превртао сам у глави оно што ми је Апотекар рекао и као по некој навици хитао улицама града. Из једне у другу, не обраћајући пажњу куда сам се заправо упутио. Тек када сам приметио да су ми улице познате, схватио сам да знам где сам. Нисам био далеко од главне капије, а опет овде су улице биле уске, а куће збијене једна уз другу и надносиле се над калдрмом. Смећа у сливницима, иако без мириса због хладноће, било је свуда. Као што је некад било лешева. Било је болесних, изнемоглих људи у сваком углу ове улице, док је Црна Госпа пролазила поред њих, додирујући их полако и настављајући даље. Корачао сам баш овом улицом, заштићен својом одором и маском, а опет и сада дрхтим као и тада. Био сам овде, јурећи последње скуте Црне Госпе пре него што је нестала. Пре скоро десет година. Био сам заборавио ово место, а док гледам овај хладни камен калдрме, присећам се. Био сам и у једном оближњем селу. Шта ли је сада са тим људима? Јесам ли био само весник смрти или сам им ја пресудио, не чекајући да их Црна Госпа узме? Већ тако растројен покушао сам да угледам врхове најближег зида који се простирао око замка. Убрзао сам, покушавајући да не примећујем позната скретања и прелазе преко канала, док су сећања на њих навирала. У угловима видокруга појављивале су се силуете људи, али сам настављао даље, не осврћући се. Тек када сам зашао за угао и угледао иза кровова палисаде зидина мало сам успорио и смирио се. Тада сам и приметио двојицу људи на супротном крају улице кроз коју сам пролазио. Практиканти цркве, у дугим, тамним одорама. Нисам знао да их има у овом граду. Тада их није било. Ишли су мени у сусрет, и тек када сам приметио кратке дрвене палице крај њихових ногу, које су чврсто држали, и гледали према мени, било ми је јасно. Не подижући поглед, осмотрио сам улицу. Није било другог излаза. Могао сам или да прођем крај њих, или да се вратим. Тада сам чуо и кораке иза себе. То је вероватно још један. Већ сам почео да прекоравам себе због непажње, кад су се двојица испред мене зауставила, препречивши ми пут. Један од њих, обријане глави и чији сам сваки вратни мишић могао да препознам, добацио је гледајући право у мене:
‒ Па кога то моје очи виде! Јесам ли рекао да ћемо га брзо пронаћи. Хватај га! ‒ његов саборац, кратке косе и тесне практикантске одоре која је спутавала његов позамашни стомак, кренуо је полако ка мени. Чуо сам и кораке оног иза себе како се убрзавају. Нисам имао много времена, па нисам хтео да га трошим на речи. Ако се будем пробио крај оног иза себе, можда и имам шансе да се извучем. Муњевито сам се окренуо, не чекајући да двојица испред мене начине следећи корак, и бацио се на трећег нападача. У покрету сам извадио свој стари ловачки нож из рукава и, покушавајући да избегнем његову палицу, јер је и он држао једну, циљао небрањени врат, таман изнад оковратника одоре. Овај је био најмањи од тројице. Изгледа да ме је срећа послужила, иако недовољно. Промашио сам, али је и он. Били смо толико близу један другом да сам могао да осетим његов задах из уста и мирис његове одоре. Био сам преблизу да би опет замахнуо палицом, па је покушао да ме обухвати рукама, откривајући ред поцрнелих зуба. Осмех му се на трен претвори у збуњену гримасу када сам га убо ножем у стомак. Како ме је обгрлио рукама, није могао да избегне следећи убод, ни онај потом. Крв му је наврла на уста, бојећи му зубе у црвено. Још увек ми се осмехивао гримизним Госпиним осмехом. Ипак, како су му ноге попуштале, све се више ослањао на мене, свом својом тежином. Због тога и нисам избегао ударац палице једног од двојице који су сада били крај мене. Одсечан бол у ребрима, али без превеликог пуцња, те сам се сагнуо, ношен ударцем у бок, и пребацио већ полумртвог практиканта преко рамена. Ишчупао сам му палицу из руке док је падао и препречио се између мене и својих сабораца. На одстојању, замахнуо сам палицом у левој руци, и даље држећи крвави нож у десној. Није било времена да испод капута извучем неки од осталих, овај комад дрвета ће морати да послужи. Онај ћелави је подигао палицу ка мени и казао док је заобилазио свог пријатеља и приближавао се:
‒ Ако се сам предаш, мање ћеш батине добити када те ухватимо. Овако ‒ показао је палицом ка свом пријатељу на калдрми који се држао за стомак, руку прекривених сопственом крвљу ‒ само ћеш себи нанети више зла. Кардинал ионако није милосрдан, а према теби ће још мање бити. А ако чује да си убио једног убогог верника цркве, нећеш живу главу извући. Размисли. Како се ово завршава?
Док је ово говорио, само сам се насмешио и вратио нож у каније на подлактици. Пребацио сам палицу у десну руку док су се ова двојица приближавала, покушавајући да ме опколе. Други је климао главом, тресући дебелим образима и када је ћелави завршио додао је:
‒ Тако је, Кардинал те већ тражи. Знаш. Дуго се распитује о теби, а и ми те дуго тражимо. Дај ’вамо ту мотку ‒ пружио је руку ка мени. Трзнуо сам руком и ударио га палицом по испруженој руци. Устукнуо је, а тада је овај други напао. Нисам размишљао о њиховим речима, већ само о томе како да се одбраним и побегнем, биће времена за све кад се ово заврши. Парирао сам палицом, финтирао ка нози ћелавог и покушао да га одаламим палицом у главу. Он се сагнуо баш у тренутку када је и дебели насрнуо. Одбио сам га, погодивши га у стомак, а онда сам га песницом бацио на леђа. Ћелави је кидисао на мене, ударајући ме палицом где је стигао. Парирао сам колико сам могао, али је био снажнији од мене, те ме је неколико пута погодио. Покушао сам да га избегнем и прикрадем му се са десне стране, окрећући леђа ка зиду једне куће. Он покуша да ме у полуокрету убоде тупим врхом палице, ја одбих, али ме следећи његов ударац баци на зид. Док сам клизио низа зид, он ме погоди у десно раме свом својом снагом, те се сручих на калдрму. Док је стајао изнад мене, држао сам га на одстојању упереном палицом и покушавао да пронађем излаз. Изгледа да сам готов. Мораћу да ризикујем. Тешко дишући, набреклих мишића, спремао се да настави да ме удара, сада када сам на земљи. Искористио сам ово, бацивши палицу ка његовој глави и покушао да дохватим бодеж који сам држао у чизми. Тргнуо сам мали бодеж из чизме и забио га свом снагом овом у стопало. Пресамитио се, па сам се мало придигао и док је још био унезверен подигао палицу којом сам га гађао. Ударио сам га у слепоочницу. Ошамућено је махао палицом, па сам то искористио да га још једном ударим, овога пута погодивши га у уво. Од овог ударца пао је на хладну калдрму улице. Дебели се био придигао, и без размишљања сам налетео, гађајући га ножем из рукава. Иако није био прављен за бацање, ловачки нож је послужио јер је окрзнуо дебелог по образу док је покушавао да се одбрани. Ударио сам га палицом у врат, па још једном и поново га бацио на под. Шутнуо сам га једном, бацајући палицу и потрчао низ улицу. Покупио сам свој нож, прескочио трећег, размишљајући да ли и њега да довршим, али се он склупчао држећи се за стомак, па сам одустао. Морао сам што пре да се сакријем, сигурно их у граду има још. Шта ли још знају о мени, запитао сам се. Када сам то већ поменуо, можда су их моји претходни пословни подухвати довели овде, мада, сем Грофа нико није знао да долазим. Кад боље размислим: ко ме је препоручио Грофу? Нисам то стигао да га питам. Јурио сам ка капији замка која се дизала испред мене. Већ се спустио мрак и надао сам се да ме нико од стражара неће загледати. Шав капута на десном рамену већ је био попустио, а једну од бочица из апотеке могао сам поломљену да осетим у унутрашњем џепу. Док сам се приближавао капији и већ излазио из мањих улица, видео сам све више људи, иако је сада већ било ледено хладно. Застао сам, погледао врх најближе палисаде, и одмерио да ли бих могао да са најближег крова наскочим на њу. Пошто се то чинило могућим, попео сам се на кров једне од кућа која је била таман иза оних које су излазиле на улицу поред зидина. Нисам ово радио дуго, па су ми покрети били мало пренагљени. Ипак, ни године на путу не би лако истерале пентрање по крововима из мене. Висина је некад била добар бег од оног што се дешавало доле, на улицама. Требало би да ово чешће радим. Пребацио сам се лагано са једног крова на други, приближавајући се оном који је био најближи палисади бедема. Већ сам почињао да лагодније дишем. На тренутак сам видео неколико прилика које су трчале преко једног крова даље низ улицу, и одмах помислио да су то моји прогонитељи. Сагнуо сам се, међутим, када сам боље загледао, иако су их сенке делимично скривале, видео сам да су то деца. Нисам очекивао да нешто тако видим, а онда ми се учинило да је једно од деце Врабац. Зашто ли би ме то зачудило? И сам сам био такав, а ево и сад радим то исто. Наставио сам својим путем, сачекао да се стражари на зидинама удаље од места на коме сам хтео да прескочим и то урадио. Нисам пролазио кроз ово крило замка, па нисам био сигуран како да се најбрже спустим до ходника који воде у двориште. Ипак сам одлучио да наскочим на један омањи кров замка, и да се са кровова спустим дубље у двориште. Ако ме неко буде видео у том делу дворишта лакше ћу проћи док год будем био даље од капија на које нисам ушао. Прескочивши један кров, замало се не скотрљавши са њега, јер су црепови били обрасли ситном маховином, наставио сам даље. Кретао сам се у правцу у коме би требало да је кухиња, мада је замак овако споља изгледао прилично другачије, поготово по мраку. Испред мене се пружала једна од мањих кула које сам морао да заобиђем како бих се спустио на равнији кров кухиње. Кретао сам се споро, у односу на то са каквом сам лакоћом то некада радио. Заобилазивши ту кулу, видео сам да је један од прозора осветљен, иако је цело то крило замка било у мраку. Пролазивши поред, ослоњен на окапницу прозора, погледао сам унутра. Била је то мала соба чији је највећи део заузимао кревет са белим балдахином. Поред њега је било неколико столица поред ноћног сточића. Ипак, оно што ме је привукло била су тела, обнажена тела. На том великом кревету лежао је Гроф, потпуно го, ослањајући браду на длан десне руке. Поред њега била су сва она деца из замка. Њихова мала тела у контрасту са Грофовом позамашношћу била су очигледна. Сва нага и малена. Нека од њих лежала су крај њега, док су друга држала чаше са вином и посуде са храном. Гроф им је гладио косу и додиривао их, видно расположен, док га је десетак девојчица и дечака опслуживало. Натерао сам се да померим поглед са овог призора и наставим даље. Био сам решен. Прихватићу Грофов посао. Додуше, не само онај ком се он нада. Остао бих овде свега неколико дана, чак и да сам одбио посао. Овако ћу остати исто толико, а када Црвена Госпа заигра овим замком заиграћу и ја, па после назад у сенке. Ко год да је тај Кардинал, овде неће затећи ништа сем шапата и маске.
Никола Ђорђевић
Фотографије: Unsplash