Чин I, Сцена III
Исте две просторије, само је десна страна позорнице мања. То је сада простор у ком живи Ана К. На зиду је исти календар. Година је 2000. Лева страна позорнице је већа. То је породични дом Настасијевића. На зиду се налази календар. Година је 2008.
(Ана бесна улази у собу, скида блузу и баца торбу на сто. Андрија чита новине у фотељи, цимне се, па се врати у своју позу сталоженог човека. Не затвара новине.)
Андрија: Љубави, стигла си?
Ана Н: (Бесно.) Стигла! (Приђе му и пољуби га у косу.)
Андрија: Да питам?
Ана Н: Шта да питаш? Мука ми је од овог света!
Андрија: Од ког света, љубичице?
Ана Н: Од ових безобразних људи који немају свој живот.
Андрија: Па опет живе твој, је ли?
Ана Н: Јесте!
Андрија: (Одложи новине.) Ана, душо. Дођи овамо. (Ана седне на наслон фотеље.) Мораш престати да обраћаш пажњу на те коментаре, разумеш?
Ана Н: Како? Не могу више!
Андрија: Али Ана, овде смо већ две године. Човек би помислио да ћеш се већ навикнути…
Ана Н: (Устане са наслона и почне да шета по соби.) На шта да се навикнем? На дрскост? На глупост? На ове просте и заједљиве људе? Андрија, много тражиш…
Андрија: Не тражим много. Кад би само мало размислила, видела би да сам у праву. Удахни дубоко, ради свој диван посао и не нервирај се.
Ана Н: Немаш ти представу како је мени! Не, не!
Андрија: Није тако, душо. Погледај. Ево, читам баш малопре интервју са оним писцем, оним твојим другом из студентских дана и човек лепо каже…
Ана Н: Ма, паметан ми је он!
(Ана К. се појављује у другој просторији чим се помене Никола. Прилази огледалу с нестрпљењем да чује разговор.)
Андрија: Чекај, стани, ево. Слушај. (Прелистава новине да пронађе интервју.) „Наша највећа дужност је да останемо доследни себи и да своју борбу носимо на својим пле…”. Не, чекај, није тај део. А! Ево! „Човек мора да ствара, да расте и у томе га не смеју спречити никакве свакодневне баналности. Живимо у тешком времену, истина, али нам то не сме бити изговор за наш нерад и недисциплину. Још постоје велики људи и још постоје велике речи које треба рећи. Бар код нас за велика дела има места.” Изузетно!
Ана К: Први пут да се ти и ја сложимо, Андријашу! Изузетно речено!
Ана Н: Изузетно! Молим те! Лако је давати такве изјаве кад си финансијски обезбеђен. Шта треба ми да кажемо? Сваког месеца несигурна примања, људи не могу да се запосле. Како га није срамота да трабуња такве глупости јавно? Па он се нама подсмева!
Андрија: Није истина, Ана. Нисам хтео још више да те разљутим. Мислио сам…
Ана Н: Шта си мислио? Живимо сопствену пропаст у граду у ком свака будала може да те пита зашто немаш децу или зашто не идеш на море! Јуче ми је Вања рекла да је на бироу седамнаест лекара! Седамнаест лекара, чујеш ли? Па то је страшно. Не могу више!
Андрија: Шта не можеш, душо? Па ти радиш. Обоје радимо. Хајде, шта те брига за те знатижељне људе! Видиш како овај твој писац каже, то су само свакодневне баналности.
Ана Н: (Седне на столицу.) Свакодневне баналности…
Андрија: Јесте.
Ана К: Ето теби твог практичног мужа! Ти си та коју сваког другог дана испитују што није затруднела и колико зарађује. Ти си та која није сликала две године! Ти радиш за бедну плату! Али нека, то су, како рече? Ах, да! Свакодневне баналности!
Ана Н: (Устане нагло.) Па ти си… Ти си невероватан! Ово, ово је нечувено! Ти који си се некад борио да нам буде боље, сад кажеш да само треба да се помирим са свим и наставим даљe као да се ништа не дешава!
Андрија: Ана, па ти то већ годинама радиш, душо. Сви ми то радимо.
(Ана К. се подсмехне и отвори књигу да чита.)
Ана Н: Не, не, ово… Ово је крај, дефинитивно! (Доживљава напад панике.) Ово је глупо, неиздрживо и ја… Ја… Ја морам да изађем одавде!
Андрија: Ана, смири се. Полако, удахни дубоко!
Ана Н: Не, не. Идем, идем. Идем. Ово је крај свега. Крај.
Андрија: Ана, ово није крај. Још постоје велике речи.
Ана Н: Велике речи? Чије, молим те? За кога?
Андрија: Наше, за нас, не знам. Није важно. Само се смири.
Ана Н: Мирна сам, Андрија. Мирна сам. Не знам о чему говориш. Морам да изађем напоље. Сада.
Андрија: Чекај. Десиће се нешто. Сигуран сам. Велике речи…
Ана Н: Какве велике речи? И ако постоје, нису довољно велике за овај велики свет. Ми смо мали људи.
Андрија: Опет ниси сликала? Је л’ то? Још једна криза? Проћи ће…
Ана Н: Каква криза? Проћи ће? Нема шта да прође, Андрија. Немам ја кризе у стварању, ја имам стварање између криза. Ето, тако. Сад ме пусти да изађем напоље.
Андрија: Госпођо уметнице, седи мало. За минут ћемо заједно напоље. Само да оперем зубе.
Ана Н: Да опереш зубе? Да опереш зубе, Андрија?! Не желим да те чекам, чујеш? Хоћу сада напоље. Сада! И то сама. Да опере зубе, господин… Како си успео? Само ми то објасни, како си успео?
Андрија: О чему сад то? Шта ме то питаш?
Ана Н: А сад ће и да се прави наиван. „О чему сад то? О чему сад то?“ (Исмева га.) Ето, опет.
Андрија: Ама, шта опет? Шта си сад умислила?
Ана Н: Нисам умислила. Ништа ја не умишљам, никад. Никад, чујеш?! Ето, опет сам бесна. Уф!
Андрија: Али…
Ана Н: Нема али! У истој реченици моје сликање и прање зуба! (Нагло спусти глас, скоро шапатом, увређено.) Никола никад тако нешто не би рекао.
Ана К: (истовремено.) Никола никад тако нешто не би рекао.
Андрија: Охо! Ево! Опет почињемо!
Ана Н: Не знам на шта мислиш?
Андрија: Чувени монолози госпође Ане Настасијевић, рођене Костић, маловарошке сликарке!
Ана Н: Мало…? Малова…? Није ми добро! То је то, дефинитивно! Развод брака! Развод брака!
Андрија: Који? Седамнаести по реду ове године?
Ана Н: Како? Не, сад стварно, Андрија, претерујеш! Прво ти досађујем монолозима, онда сам просто, малограђанско мазало, а онда још и пренемагало које на празно прети разводом и још претерује! А зашто? Зашто? Кажи ти мени! Ја ћу да ти кажем зашто! Зато што си љубоморан. Да, да. Зато што си љубоморан. Сад кад те тако погледам, не знам због чега си пре љубоморан. Ја сам успешна! Успешна, чујеш ли?! Лепа сам, нема ту шта! Сви ме воле, то је јасно. Сви сем тебе, разуме се.
Андрија: Добро, Ана.
Ана Н: А, не, не. Нећеш ме сад одговорити. Нећеш ме сад прекинути. Увек то радиш! Увек!
Андрија: Добро, а шта би ти? Шта САД хоћеш?
Ана Н: Да изађем напоље, а да се не помињу твоји коњски зуби!
Андрија: Добро, схватио сам. Ајде, иди по мантил. Може?
Ана Н: Идем, али без тебе. Јасно? Је л’ то јасно?
Андрија: Добро, де. Јасно је. Ако ће ти бити лакше, не идем с тобом. Само се смири, важи, љубице?
Ана Н: И престани с тим глупим надимцима! (Руга се.) Љубица! (Одлази на други крај собе, до огледала. Андрија је испрати погледом, па седне у фотељу и отвори новине. Ана се огледа и поправља кармин.)
Ана К: (Чита књигу, говори незаинтересовано.) Хм… Рекла сам ја!
Ана Н: Ти да ћутиш! Ко те је шта питао?!
Андрија: Ана, шта кажеш?
Ана К: Да си ми одвратан!
Ана Н: Ништа нисам рекла, Андрија! (Ани К.) Ћути!
Ана К: (Подругљиво.) Важи, љубице!
Ана Н: (Окреће се Андрији.) Андрија… А да ти ипак пођеш са мном? Хм? Шта мислиш, драги?
Ана К: (затвори књигу и бесно погледа у Ану.)
Ана Н: Хајде, драги. Доста си читао.
Андрија: Тек сам отворио новине.
Ана Н: Идемо, душо, хааајде. (Пренемаже се.) Мени за љубав?
(Ана К. покрије лице рукама и спусти главу на колена. Уморна. Од свега уморна. Андрија и Ана одлазе.)
Чин II, Сцена V
Дом Марјановића. Стева седи у замраченој соби и гледа на телевизији концерт класичне музике. У соби је мрачно, само је Стевино лице осветљено. После прве строфе, у собу улази његова жена Даница у спаваћици и виче на њега. Кад упали светло на зиду се види календар. Година је 2000.
Даница: Добро, бре, Стево! Докле више те жалопојке! Знаш ли, бре, колико је сати? Шта ти значи сад то? (Укључује светло.)
Стева: (Искључује телевизор.) Добро, ево.
Даница: Не разумем те, мајке ми! Знаш да сутра радим прву? Докле више та мртвачка музика?!
Стева: Нису то мртваци, то је уметност!
Даница: У три ујутро? Стварно?!
Стева: (Шапуће себи у браду.) К’о да би ти то разумела у три поподне. (Гласно.) Искључио сам, готово. Иди сад, па спавај! Може ли?
(У собу улази Никола, Стевин и Даничин син.)
Никола: Ви маторци стварно више нисте нормални!
Даница: Што МИ нисмо нормални? Ја колико знам нисам одвалила телевизор до даске! И ко је маторац? Какав је то речник у три ујутро?!
Никола: А извини, стара мајко, а какав би требало да буде? Никакав! У три ујутро се не прича, спава се!
Даница: У својој кући могу да радим шта хоћу, разумеш?! Ако ти не одговара, извол’те па се сели, господине!
Стева: Де, де, Данице, звездице. Пусти сад то. Дете је уморно. ‘Ајде, идемо.
Даница: Слушај га па овај! Каква звездица, какво дете! Да се ја питам, тај би се одавно одселио, па све да му сија звезда на чело!
Никола: Добро, бре, добро! Кад се одселим немој да ми кукаш!
Даница: Да ‘оћеш само! Доста је било! Доста сам ја тебе и прала и хранила!
Никола: Да, друге мајке то не раде.
Даница: Раде, синко, раде! Ал’ друга деца се ожене пре тридесете!
Никола: Данице, ја још немам ни двадесет пет!
Даница: К’о да имаш сто два’ес пет! Да се жениш, чујеш?
Никола: Ево је! Женидба! Па добро, бре. Мој живот – моја ствар! Докле ћемо да обрћемо ту плочу, а?!
Даница: Док се не ожениш! Твој живот – твоја ствар, а моја плећа! Стево, проговори!
Стева: Проговорио сам, ‘ајмо сад у кревет.
Даница: „Проговорио сам“? Јака си ми ти подршка увек био! Мекушац! Све је ово ионако због тебе! Кад сам лепо рекла да га дамо на неки спорт, да се измакне из куће (Имитира Стеву, кревељећи се.): Нека, мали је још. Ја кажем да га упознам са Марином Јелицом…
Никола: Ма каква… (Снизи тон.) Марина Јелица! Ћути, бре, мајка! Ана је ту.
Даница: Ана? Довео си је? То је то, значи?
Стева: Данице, не причај којешта. Идемо да спавамо.
Даница: Ма, пусти ме ти! Значи, имам снајку?
Никола: Шта причаш, бре, то? Тише мало. Никог ја нисам довео, дошла је онако, као… нормално. Ма шта ти ја објашњавам! Не помињи то више!
Даница: А шта ради сад она тамо?
Никола: Како шта ради? Па спава. Сутра иде на испит.
Даница: Ма какав испит, сутра ја зовем комшике на част!
Никола: Данице, прво убоди падеж, па части!
Даница: Ма брига ме за твоји падежи! Имам снајку, јао!
Никола: Немаш снајку, Данице, смањи доживљај. Иди одспавај мало, радиш прву смену, је л’ тако?
Даница: Јао! И на пос’о морам да частим!
Никола: Смири се, бре, немаш за шта да частиш! Чујеш? Ја сам још млад да се женим, а Ана дефинитивно није материјал за удају!
(Ана је ушла у собу неприметно.)
Ана К: А за шта јесте, Никола?
Никола: Ана. Врати се у кревет. Даница лупа глупости.
Даница: Не лупам ја глупости, синко, само сам срећна. Јао, Ана моја! Како се ја теби радујем! Не знаш колико сам само срећна! (Приђе, грли је. Ана се снебива, благо отима и на крају извлачи из њеног загрљаја.)
Никола: Ама, Данице, остави је на миру! (Хвата Ану за руку.) Идемо, Ана, ‘ајде.
Ана К: Ја хоћу кући.
Даница: (Опет је целу обгрлила.) Па ти си већ кући! ‘Ајде, не стиди се!
Никола: Ама, Данице, иди више у кревет! Не будали!
Даница: Причај ти шта хоћеш, нема шансе сад да ме пређеш! Коначно си се опаметио, а ја ћу ускоро да љуљам унучиће.
Стева: Дано, ‘ајмо у кревет. (Прилази јој и обгрли је око рамена, покушава да је одведе из собе. Даница је као у делиријуму од среће и не да се. Седне на фотељу и замишљено гледа испред себе. Види своје унуке, па јој се осмех не скида с лица. С времена на време повуче Стеву за рукав, па му објашњава нешто.)
Никола: Није теби добро, Дано! Ана, полази, идемо.
Ана К: Чекај, још нисам родила близанце.
Никола: ‘Ајд’ сад и ти!
Ана К: Шта сада ја? Да нисам можда лош материјал и за мајку?
Никола: Ана, сањива си, не знаш шта причаш, идемо у кревет.
Ана К: Не, идем у Београд.
Никола: Знаш шта? Иди! Немој само књиге да заборавиш. Испит је сутра.
Ана К: Да, баш сам прижељкивала да се пробудим у три ујутро, ноћ пред испит, да раскинемо.
Никола: Ана, не блесави се. Вратимо се у кревет и заборавимо ово. Па нећемо се ваљда због Даниних трабуњања свађати?!
Даница: (Добацује.) Дана не трабуња, Дана је увек у праву!
Ана К: Ето! Идем ја!
Никола: Ана, побогу! Остани, не будали.
Ана К: Слушај, ја не могу ово више. Ово је прави тренутак да раскрстимо. Ми желимо различите ствари у животу.
Никола: Ми желимо различите ствари у животу, али желимо заједнички живот, је л’ тако?
Ана К: А како замишљаш ти заједнички са мном? (Иронично.) Па ти ћеш у Париз.
Даница: (Одједанпут устане, као да се пробуди из свог транса.) Париз? Какав Париз? Стево, шта прича ова?
Ана К: О, сад сам „ова”!
Никола: Дано, смањи доживљај!
Стева: Данице, ‘ајмо ми у нашу собу.
Даница: Каква соба! Видиш да ‘оће сина да нам отера у иностранство! Ти, малецка! Срам те било! Моју си кућу нашла да раскућиш! Одма’ да изађеш, ‘си чула?! Излази напоље!
Стева: Дано!
Никола: Данице!
(Ана К. истрчи плачући из собе, Никола трчи за њом.)
Даница: Шта трчиш за њом, будало? (Стеви.) Па она ће мог сина!
Стева: Добро, ‘ајде полази! (Одвуче је у другу собу.)
(Ана и Никола поново улазе у собу.)
Ана К: Идем. То је то.
Никола: Стани, Ана. Пусти је шта прича! Видиш да није нормална!
Ана К: Идем, не могу. Завршили смо. То је то. (Плаче и полази.)
Никола: Где ћеш у 3ч ујутро? Остани, одвешћу те сутра.
Ана К: Не! Андрија ће да дође по мене.
Никола: Андрија ће да дође по тебе? Ноћас? Из Београда?
Ана К: Не, ту је, у граду. Звала сам га и доћи ће. Он ће да ме одвезе за Београд. А ти можеш да се спакујеш за своју Француску, нисам ти више на сметњи.
Никола: На сметњи? Иди, онда. Нек те вози твој Андрија. Твој спасилац! Борац за социјалну правду! Терајте се! (Ана истрчи.) Терајте се, бре, у пичку материну!
(На сцену пада мрак. После десетак секунди улази Стева.)
Стева: Сине… Никола. Приђи. (Седа за сто и поставља фигуре шаха.) Дођи, синко.
Никола: Шах, ћале?
Стева: Шах.
Никола: (Седне насупрот оцу.) Па игра је завршена, ћале. Ниси чуо?
Стева: Нисам. ‘Ајде.
Никола: Испочетка?
Стева: Ама, никад није испочетка.
Никола: Па, како онда?
Стева: Полако. Играш све док траје игра, је л’ тако? Зна се шта је у животу шах-мат, ово вечерас није.
Никола: Да, само што ми краљица оде због коња.
Стева: Ти си коњ.
Никола: Хвала, ћале.
Стева: Нема на чему. У животу је најбитније да играш игру. И да се не предаш.
Никола: Чак и ако хоћу да одем одавде?
Стева: Чак и ако хоћеш да одеш одавде. (Повуче потез.) Ти си на потезу.
Биографија
Србијанка Станковић, рођена 19. априла 1987. године у Прокупљу.
Дипломирала је Српску књижевност и језик са општом књижевношћу на Филолошком факултету у Београду. Студент је на Мастер студијама српске и компаративне књижевности на Филозофском факултету у Нишу.
Члан је Књижевне омладине Прокупља. Главна је уредница магазина Топличанка, заменица главне и одговорне уреднице портала Blacksheep.rs и ауторка колумне Аскине арабеске. Пише за бањалучки магазин ЛОЛА и загребачки АПортал.
Од књижевних награда издваја прву награду на Ђурђевданском књижевном конкурсу (Прокупље, 2004) и награду „Слободан Стојановић“ (Пожаревац, 2015) за најбољи необјављени драмски текст. Њен драмски првенац „Ана је чекала“ објављен је 2016. године, а премијерно изведен у Аматерском позоришту „Хранислав Драгутиновић“ у Прокупљу, у септембру 2017. године.
Подмладак истог позоришта игра њен комад за децу „Мама, шта ако шпагете оживе?“, од децембра 2018. године.
Тренутно живи у Прокупљу и ради као новинар локалних интернет новина. Пре и после свега – мама Калине и Лазара, Жмуова Аска.