Катарина Пантовић, Ритуал пред спавање, Суматра издаваштво, Шабац 2022.
Лекару, излечи се сам (Јеванђеље по Луки, 4, 23), порука је коју, иако нам је нико не изговара, све чешће чујемо: или као отелотворење савршене аутархичности изнуђене за доба позног индивидуализма, или као реакцију на наметање универзалних решења која, као таква, нису ни по чијој мери. У својој другој збирци песама Катарина Пантовић (1994) управо нам показује један начин како можемо помоћи сами себи уметношћу која поприма облик једног десакрализованог религијског обрасца. Терапијско дејство књижевности по ствараоца и читаоца није непознато, али у овом поетском остварењу немамо императивне савете и поступке који би можда некада и некоме могли бити од помоћи. Напротив, имамо утисак да присуствујемо експерименту in vivo, што додаје судбинску драматичност лирским исказима удаљавајући их од обичне приче о self-care-у.
„Континуитет и присила / Једини су лек који ми помаже” ‒ лирска јунакиња манифестно је јасна у песми Песма на дан (11) док осветљавају стваралачки поступак, истовремено показујући свест о томе да је за сваки ритуал, био он и у облику песме, од пресудне важности његова репетитивност и неприродна уређеност на којима почива, ако не читав свет, онда макар микрокосмос онога који тај ритуал врши. Ритуал, лишен трансцендентности, јесте ништа друго до чежња за равнотежом и складношћу, чега он треба да буде пројекција: „Потребна ми је симетрија / какву пружају равнодневица, или два идентична / горња кеца у вилици” (Јесења равнодневица, 46). То је оно чега нема у љубавним, породичним, урбаним и академским животима који представљају главни тематски оквир у пет циклуса песама ове збирке.
Мотивска репетитивност у песмама ове збирке у склопу је њихове поетике ритуала. Питање „Да ли је живот био бољи / када сам била дете него што је сад?” (Електрична столица, 49) сумира честе покушаје анамнезе детињства као одговора на страховање да нам сваким даном смрт постаје ближа него што је то тренутак када смо изашли из мајчине утробе: „Схватам: очеви се разбољевају, / или: очеви се разбољевају и умиру, / њихове ћерке почињу све више да личе на њих.” (Главобоља, други пут, 62). Дечје на личном плану симболише предцивилизацијско на колективном, где на оба плана игра представља неукроћену претечу ритуала која не мора да буде ни подсећање на прошло ни зазивање будућег, већ потпуно актуелизован живот. Зато је лирски субјект, „одучен од игре” (Слика на зиду, 10), и убеђен да се смрт преноси нечим што је тековина цивилизације par excellence попут наслеђеног одевног предмета (Белешка о смрти, 38). Понављају се и слике тела, њеног и његовог, као парадигме овоземаљске љубави и здравља, као предуслов препознавања себе и других, као поприште и сведочанство једног односа (Историја света у седам слика, I, 23), његов почетак и исходиште (Твој отац је рођен истог дана као и мој отац, 36‒37), те као места сећања и заборављања (Историја света у седам слика, I, VII, 23, 29; Incognito, 67). Такође, значајна је и представа тела као недостојно доступне половине манихејски схваћеног човека која врло тешко или никако не може издржати његову божанску половину (Историја света у седам слика, IV, 26). Драстичне последице оваквог схватања осећају се у песмама из циклуса Изгубљени плодови. Хируршки прецизна деоба човека на душу и тело, профано и свето, пропадљиво и вечно, после отклањања овог другог, не оставља заправо ништа: „али окренула сам се себи / и тамо нисам затекла никог” (Признање, 53). Због тога изостаје виталност очувана код неодучених од игре и искрсава немогућност да се продужи живот (Изгубљени плодови, 54).
Овако проблематизована интимна стања нису остала ван ширег контекста повећаног интересовања за феномен здравља услед познатих пандемијских околоности. Од „маскиране куповине хлеба” (Куповина хлеба, 56) до констатације лирског субјекта да „има поверења у науку и медицину” (3‒6‒9, 72) у песмама се показује да измењена реалност више и не изгледа као да је се икада мењала, јер питања која нам је она наметнула нису нова. У овом парадоксу стоји узрок јединства унутрашњег и спољашњег света песама из ове збирке К. Пантовић. Одомаћена у јавном и приватном дискурсу, здравствена лексика савршено је овде уклопљена у песнички израз, што ствара помућеност која не дозвољава препознавање ситуацијâ у којима се може рећи да јесте примерено и очекивано користити је у односу на оне случајеве када је пре реч о изненадном аутоматизму. Личносна димензија здравља дата је песмом Дан када је мој психијатар променио радно место (73) у којој откривамо шта се дешава када Лекар из непознатих разлога престане да буде оно што је он према одређењу филозофа Вука Трнавца, а то је субјективирајући мотив(атор) Здравља неког/-е (апсолутно) Друг-ог/-е. Наведено нас упућује на то да можда прилично смело претпоставимо да ће ова књига својом врлом тематизацијом здравља заузети важно место у настајућем корпусу српске пандемијске књижевности.
Све песме сведоче о томе да је Катарина Пантовић заиста научила пјесан. И премда је у претходно објављеним приказима истицан дијалог овог дела са њеном првом збирком песама, ми на крају желимо да на основу песме по којој је ова збирка добила име наслутимо нешто о наредном поетском подухвату: „Лелујаво и тобоже самозадовољно упутићу се ка / соби, / чистој постељи, / као да ме у њој чека неко ванредно чудо, или // Неко решење које ће се попут лепка / по мени лако пролити / и саставити ме изнова” (Ритуал пред спавање, 63). Чудо је оно што би, према нашем мишљењу, могло у наредној испунити и замени ритуал из ове збирке, и то независно од слике његове природе какву смо сада добили. Јер док се ритуал креће одоздо нагоре, чудо увек силази с више.
Страхиња Костадиновић
Фото: Суматра издаваштво