Ko određuje? Ko je taj što određuje dobro i zlo? Ko određuje kakvo drži nas tlo? Ko određuje kakva će nam duša biti? Ko određuje šta ćemo reći, a šta skriti? Ko određuje moral, pravdu, sreću? Ko određuje ko će dobiti slavu veću? Ko određuje kakva će ravnoteža biti? Ko određuje kakva ćemo gnezda sviti? Ko određuje koga ćemo strasno da volimo? Ko određuje koga ne možemo da prebolimo? Ko određuje koji će nas snovi pratiti? Ko određuje javu koju moramo shvatiti?
Znaju li mrtvi? Znaju li mrtvi koliko je sati? Znaju li da uskoro vreme će stati? Nikada nam neće pomoći njihova prašnjava vika, jer svakog dana dočeka nas manipulativna rika. Znaju li mrtvi koliko do kraja nam ostaje? Znaju li šta ovaj svet polako postaje? Nikada nećemo videti svojim očima njihove muke, jer svakoga dana površne primamo ruke. Znaju li mrtvi koliko još dok sunce ne zađe? Znaju li koga će zla kob do srži da snađe? Nikada nećemo saznati koji mrak umesto srca nam kuca, sve dok puštamo da nam volja krca, lomi se i puca. Znaju li mrtvi koliko izgubismo u sve veru? Znaju li da čekamo da se gresi sami od sebe speru? Nikada nećemo saznati za šta nam se sudi, sve dok prihvatamo baš sve što nam se nudi.
Kodirana stvarnost (inspiracija: Semiologija, Pjer Giro) Dok je svakodnevica prezasićena i prepuna kodova, gledam da sakupljam što više životnih bodova; dok mi se pažnja i aktivnost nepovratno gube, nesvesno režim na raznolikost pokazujući zube. Dok izgubljena u silnim informacijama duša mi luta, ne primećujem da mi se smisao sklanja s puta; dok hrlim da planu znanja, gde mi je plan želja? Šta da radim kad kultura postaje sve hladnija, sve belja? Dok mi se stvaralačka inicijativa gasi, ko će da me, kad postanem mašina, spasi? Dok pogrešni pristupi stvarima prirodne zakone krše, ljudi više ne znaju koje dužnosti pre da vrše. Kod sreće nam i dalje skriven ostaje, a i dalje se pitamo kako se čovekom postaje, ni ne znajući koje je stvarno značenje te reči, dok slušamo zlatnu krv što u nama nemirno zveči. Kod krvi nam nikada jasan biti neće, i dalje ćemo u sebi skupljati razno smeće. Jednom je, naime, potrebno preći na drugu stranu; jednom je potrebno naići na napuklu branu. Kod smrti nam neće reći da li smo živi, samo to da nas prati ponos krivi. Kad kazaljka bude došla na svoje mesto, iz nas progovoriće krvavo sujetno testo.
Neda Stojanović rođena je 22. avgusta 1999. godine u Nišu. Studira filozofiju na Filozofskom fakultetu u Nišu. Trenutno je na Master akademskim studijama.
Od malena obožava da čita knjige, najviše fantastiku. Piše poeziju i prozu već deceniju i po. Osvojila je prvo mesto na nagradnom konkursu za srednjoškolce i studente „Podeli sa nama: Kako ti neguješ srpski jezik?”, organizovanog povodom Dana maternjeg jezika 2022. godine. Dobitnica je nagrade koja se dodeljuje najboljem diplomiranom studentu Osnovnih akademskih studija filozofije (za školsku 2021/22. godinu) i nekoliko stipendija za odlazak u inostranstvo.
Bavi se sportom, plesom i slikanjem. Obožava filmove, putovanja i učenje novih jezika. Životni moto joj je: „Kakve su ti misli – takav ti je život”.
