Мајка свих надања Косово моје, душо осемењена болом Твојим велом истине сав сам покривен Пред тобом клечим, к'о пред апостолом Мој си иконостас првом сузом оживљен Ти си мајка свих надања Моја заклетва крстом уписана Због тебе трпим сва страдања Вечна сузо детета – неизбрисана У злурадости и заблуди тебе се одричу Они што би украли и дете од мати Свакодневно новим боговима кличу Али тебе никада неће добро знати Нити твоју светлост моћи да помраче Јер је она вечна као твоје стадо Које покајнички за тобом сад плаче А срце му дрхти, иако је младо Не дам да ширину твог небеског поља Никакав тужан људски траг помути Само чекам да генерација боља Газиместану победнички поздрав упути Желим да Звечан и тврђаву краси Крст спасења светог краља Милутина А Ораховац и њене божуре кваси Оцеђено сунце Метохијског вина Косовци ће се збрати на врху Проклетија Да поставе границе новог предања А семе ће поноса ново да проклија Чувари смо вечни тог завештања И кад поново ушетамо у предворје Пећи Пољубимо земљу и помолимо се Сави Тек ћеш онда знати да у вечној свећи Гори пламен исконске љубави на јави
Јасеновац Да заћуте милиони живих! Да се не чује ничији глас! Нек васкрсну мртви, Кроз јецај нек кликују! Свеци да отпоје молитву, Да чујемо невиних вапај. Да заћуте свештеници и песници! Нико да не пева више! Да сваки дан буде година ћутања, Не би било довољно мира за страдале. Кости, прах и извађене очи, Оне нека говоре. Да заћуте градови оних што ходе! Јер главни град Србије није Београд. Главни град је тамо где је костију планина. Да не чујем никад више колико нас је. Већ колико би нас било, Да није Јасеновца.
* Не одвоји своје очи од мене, Господе, Јер ће ми увенути душа Без твоје заштите Немој ме се одрећи у немоћи мојој Нити одвратити своју милост Од безнађа мога Подај ми снагу и речју својом окрепи Оно мало доброте што стаде у мени Празнину испуни љубављу истине Духом својим помилуј и утврди веру Што стално на испиту бива И изаткај кристале слободе У срцу што куца у ритму Подвижништва Душа ми је кама Ослободи бола Презривог и слабашног Оцељупца и истинољупца И не излиј правду своју на мене Јер сам трулежност и пролазност И неће ме нигде бити Ако тражиш старог човека И не суди по делима Јер дела своја не познајем А ти их све записане имаш Нити владам потпуно собом Срце моје види И по њему просуђуј Можда ћеш ме тада разумети И спасење понудити.
Милан Гајић рођен је 23. 6. 1992. године у Приштини. Након бомбардовања СР Југославије са породицом се преселио у Крушевац, где је завршио основну, а након тога и средњу техничку школу „Милутин Миланковић”. Живео је у Словачкој, Чешкој, Индији, Швајцарској и Русији, што због каријере професионалног фудбалера која је трајала од шеснаесте до двадесет пете године, што због моделинга у коме је био успешан, снимајући рекламе за већину познатих компанија у Србији, Аустрији, Француској, Словенији, Грчкој и Индији. Правни факултет Универзитета у Београду уписује 2017. године. Завршио је мастер студије из међународног права на Правном факултету Универзитета у Београду 2022. године са просечном оценом 10. Завршио је Специјалистичке студије из избегличког права које је организовао УНХЦР, Међународни институт хуманитарног права из Сан Рема и Правни факултет Универзитета у Београду. Завршио је програм „Будући лидери” Центра за међународну сарадњу и одрживи развој. Завршио је школу људских права „Војин Димитријевић” Београдског центра за људска права. Добитник је стипендије фондације професора Мирка Васиљевића и стипендије Правног факултета Универзитета у Београду. Милан Гајић је аутор збирке песама „Идила се у сну снила”, „Идилични списи слободе” и збирке песама „Богу и Србији”.
Песме из овог избора раније су биле објављене у збирци „Богу и Србији”.