На сцени Народног позоришта у Нишу публика је недавно сведочила стварању музичко-плесно-драмске историје Ниша: своје прво извођење на позоришној сцени имала је корео-драма „Рефлексија”, комад настао у оквиру „Conta teatra”, трупе коју сачињавају чланови плесног студија „Contra” и Театар бенда. Прво извођење ова представа имала је на отвореном у оквиру џез фестивала „Nišville”, који је дуго био на бранику уметности у највећем граду јужне Србије. „Conta teatar” настао је из сарадње плесног студија „Contra” и Театар бенда на мјузиклу „Неки то воле вруће” (критику мјузикла можете прочитати овде), са жељом да се повежу уметници из Ниша, створе нешто ново на локалном плану и популаризују лепе уметности.
Прва од тих нових ствари управо је овај комад. Корео-драма је, пре свега, занимљива форма. У њој звук и покрет, без речи, али веома јасно, преносе драмску радњу. Осмишљена је као музичко-плесни комад, у коме покрете прате звуци композиција које употпуњују драмску атмосферу. Посебност „Рефлексије” је то што је она ново остварење, настало доприносом свих чланова трупе, који нису хтели ићи лакшим путем и приредити адаптацију књиге, филма или неког већ постојећег уметничког дела, већ су све елементе комада склопили заједно и начинили аутентично дело. Синопсис је следећи: публика прати један дан из живота младог и талентованог плесача (Жељко Тасић) који се бори са потешкоћама, препрекама и непријатностима које дан носи, покушава да се ослободи терета разочарања, страха и сумње у себе, како би на крају због своје одлучности и посвећености, а уз помоћ подршке пријатеља пронашао снагу да истраје у борби за своју уметност и своје место под сунцем.
Квалитет ове драме су добро структуриране сцене, концепт у коме се оне природно надовезују, усаглашеност плесача и синхронизованост са музичарима. Плесни покрети воде гледаоце кроз причу, преносе мисли и емоције, а музика одржава напетост између извођача, приче, и оних који пажљиво прате сваки наредни покрет. С обзиром на то да највећи део поставке чине дугогишњи плесачи, треба приметити да су они изузетно добро савладали и глумачки део задатка, који је био неопходан како би прича била пренета до краја. Једини глумац у постави (Петар Шчепихин), који, како шаљиво истиче, „глуми да плеше”, помогао је осталима да играју тако да публика са сваког покрета може да „прочита” радњу. Плес као колективна активност подразумева усаглашеност свих, али се у овој представи посебно види колико заједништво влада међу младим људима који сачињавају ову групу.
У највећем броју сцена присутни су елементи модерног плеса, где плесачи показују раскошну лепезу покрета које су у стању да изведу, али, публика на крају, када се прича захукта, ужива и у атмосфери кабареа.
Као што је већ поменуто, у средишту драме налази се млади уметник чији је посебан задатак: победити себе, и у коме се може препознати свако, без обзира на посао којим се бави. Још је лакше идентификовати се са дневним проблемима младог плесача када имамо у виду да једноставна сценографија и једноставни костими стварају безвременску атмосферу свакаквих животних ситуација. Тежишна сцена ове корео-драме је сцена „Рефлексија”, борба уметника са самим собом, приказ грчевитих покушаја да не потоне, да се не преда и не изда своју уметност, већ да настави даље. Доказ да свако носи свој терет даје нам још једна сцена коју не смемо површно перципирати ‒ плес антагонисте (вишеслојног лика који можете доживети као зло, карму, ђавола…), док се суочава са губитком своје моћи. Он(а) полази од фазе неверице, преко фазе беса до потпуног очаја, јер схвата да више нема утицаја на уметника који је уздигнут снагом искреног пријатељства и поверења свог круга људи.
Након гледања ове корео-драме гледалац из позоришта излази мотивисан и охрабрен да се бори за своје место и свој успех, као што су се млади уметници изборили за то да се ово њихово дело нађе на сцени градског позоришта. На крају, препоручујемо да погледате овај комад и проучите сопствени одраз, као и да нађете своју унутрашњу снагу и распламсате страст према ономе што волите да радите, а ми подсећамо ко су именом они који ће вам пружити руку и помоћи вам да се подигнете и зграбите успех: Жељко Тасић, Никита Костић, Алекса Стојиљковић, Даница Ничић, Анђелија Ћулибрк, Ања Тонса Миловановић, Атина Васовић, Матија Лекић, Петар Шчепихин, Ненад Танчић (бубњеви), Предраг Бранковић (бас гитара), Горан Савић (гитара), Александар Стевановић(клавијатура), Маријан Цветановић (труба), Никола Станојевић (тромбон), Филип Стипсић (саксофон).
Сања Стевановић