Prikaz romana „Zero”, Dragana Drobnjaka
U smislu čitalačke refleksije, „Zero” se može shvatiti i konzumirati dvojako: kao mozaik-roman sa pričama labavo povezanim istim protagonistom i široko postavljenim mizanscenom ili kao zbirka priča u kojoj svaka od njih može nezavisno funkcionisati. Smatram da je daleko pravilniji prvi pristup, jer nas autor uvodi u univerzum Petra Mihajlovića na način na koji i sam protagonista funkcioniše – putem somnabulnih rezova uhvaćenih u različitim periodima jednog permanentnog košmarnog stanja, koje nije san, već refleksija na realnost. To predatorski uništava vreme i sadržaje u romanu, ubacujući sve prisutne u svojevrsnu mašinu za mlevenje mesa. Tako se može reći da je „Zero” pokušaj da se razbijena realnost sastavi u kakvu-takvu funkcionalnu celinu, koja bi ispunila potrebu za samorefleksijom i na taj način postala nemi svedok jednog iskustva koje teži da se sakupi u smisaonu formu. Ta slika je često prikaz delića polomljenog ogledala – grubo spojenih kakvom lepljivom trakom, tek koliko da bi dihtovali i prikazivali makar i partikule događaja – i kao takva, ta slika predstavlja autorov kritički pogled na jedinu moguću stvarnost koja se desila, a čije su posledice teške i nepovratne.
Uzevši za osnovu premisu da se radi o labavo strukturiranom romanu (labavo u smislu da ne prati neku čvrstu, unapred određenu strukturu, već se fluidno razvija kroz priče), treba dodati još jednu bitnu stavku. Naime, početak i kraj nisu bitni, ulivaju se jedan u drugi poput uroborusa, ali isto važi i za bilo koji deo između. To što je autor odabrao da počne od najniže, zero tačke iskustva, opisujući jedan užasan događaj kao što je rat iz ugla nezainteresovanog posmatrača koji ćutke vari posledice takvog spleta okolnosti, ne znači da se roman ne može započeti iz bilo koje od pet fokalnih tačaka. Budući da se radi o ličnom iskustvu, podeljenom u pet manjih celina, koje se ne predstavljaju nužno hronološki, stiče se utisak da je potpuno svejedno kojim ćete ih redosledom čitati, jer ćete svakako na kraju imati doživljaj celine.
Baš iz razloga prividne razbijenosti forme, celina može u momentima pobeći sa horizonta, samo da bi se vraćala iznova, poput kruženja ruleta iz Drobnjakovih priča, svaki put donoseći novi udar entropije. Pesimizam naratora iz prvog lica izjednačen je sa objektivnošću trećeg lica. Bivajući Petrom, autor dobija dovoljno prostora da se izmakne iz perspektive protagoniste, kao alter-ega, i na taj način pažljivo odabere koje će događaje pustiti kroz filter sećanja. Stanje stvari je poražavajuće, u aksiološkom smislu, i to je slika sveta koju nam Drobnjak nudi, slika ekstrahovana iz iskustva koja su pažljivo birana da oslikaju propast pre svega jednog područja, a zatim i duha vremena zahvaćenog kancerom rapidnog propadanja. Svi delovi čine jedan hronotop entropije, koji se nazire iz pozadine poput krvožednog egregora što se besomučno obračunava sa svakim ko mu se nađe na vidiku. Da li je u pitanju mladost i odrastanje u Bosni, studentski dani u Nišu, somnabulna avantura u Crnoj Gori, boravak u zatvorenoj instituciji ili ratište na Kosovu – poveznica putem osnovnih motiva je i više nego jasna. Petar se predstavlja kao svedok vremena i u svojoj refleksiji hronotopski objedinjuje manifestaciju najgoreg užasa po ljudski rod (baveći se regionalnim fenomenima) i nemogućnost pojedinca da se izbori sa posledicama takvih događaja i perioda.
Stil je takav da će na prvu loptu potpuno razoružati čitaoca sa predrasudama. Rečenica je kratka, precizna, brzo i lako se kreće i udara pravo u metu, ostavljajući posledice u vizualizaciji i imaginaciji. Svesno baratajući samo sa činjenicama i suvim realizmom u naraciji, knjiga će pridobiti sve one koji vole autore sa velikim nabojem iskrenosti, autore koji su vazda praćeni potpunim odsustvom potrebe za pravdanjem čitaocu. Ono što se Petru dešava, od prve misli pa do poslednjeg dela, propraćeno je sasvim pomirljivim odnosom prema sadržaju, što umnogome potvrđuje već rečeno. Naime, „Zero” neprimetno spaja prvo i treće lice u naraciji i samim tim imamo subjekta koji je maksimalno objektivan, bez potrebe za nametanjem ličnih stavova putem ubeđivanja. U tom smislu, Drobnjak ne objašnjava – on pokazuje, poput veštog kamermana koji je ujedno i režiser svog filma, menjajući rakurse prema potrebi, kako bi celina ispala formalno završena. Pri svemu tome, stvarnog završetka nema, jer epizode u „Zeru” počinju i završavaju se u momentima rastuće i padajuće tenzije, kada se situacija sa akterima pokrenula, kulminirala i razvila dovoljno da se može nazvati konsekventnom. Tako, počeci često podrazumevaju bačenost protagoniste usred događaja, gde on nema moć da promeni stvari, a čak i kada se čini da ima, prosto bira da ide jednim od dva toka: subjektivnim, slušajući sopstvene emocije, još češće nagone, ili objektivnim, prepuštajući se u potpunosti abrazionom dejstvu struje entropije, koja je upravo u naletu. Završnice su sasvim lagane i neformalne, sa pomalo setnim prizvukom zbog zatvaranja klapne događaja koji se sasvim iscrpeo kroz iskustvo. Može se reći da postoji jaka tendencija za samoproizvođenjem opisanih događaja, u smislu da i u makrokosmosu Drobnjakovog sveta vladaju identične siline i pravila kao i u mikrokosmosu. Naime, nagoni su jači od racija, a surova priroda i intuitivno odnose pobedu nad logičkim i racionalnim. Dionijski čovek je onaj koji zaista živi, dok je apolonski samo mit, budući da uvek padne pod naletom neobjašnjivih uticaja i služi samo da drži bure kada je to potrebno.
Koketirajući sa dinamikom snova kroz samo tkivo romana, autor nam predstavlja pomalo inverznu sliku realnosti, gradeći je uz pomoć delića mozaika veće slike koja dolazi kroz košmarne bure, ali lišene snovidovne simbolike i lakoće. Petar Mihajlović prolazi kroz iskustva kao kroz snovite vizije, samo građene od pravog betona, armature, svih dostupnih droga i barutnih isparenja. Poput svog starijeg kolege, Henrija Kinaskog, Petar Mihajlović je tu da svedoči entropiji hronotopa nekih davno prošlih vremena i događaja na taj način što stavlja pod lupu iskustva njihovih krhotina koja plutaju po etru potencijalno novih mogućnosti.
Dejan Sklizović
Foto: Niški kulturni centar