Божићни одмор је био без икакве радости те године, па се ни након свршеног поста не осети узбуђење братије, јер сијасет калуђера нашега манастира бејаху скоро па потпуно поражени неком кобном грудобољом која је владала те зиме – гробно студене, огрезле у жалу и патњи. Службе у неизмаланој манастирској цркви постајаху све тужније, јер беху само обичне најаве дневних опела и суботњих задушних помена. Страх који је кроз сито јада сејао наше братство, чије су молитве за покој или оздрављење одзвањале конаком, беше, чини ми се, без имало гордости и себељубља; и усмерен беше ка здрављу „духовнога оца”, како га наш игуман називаше. Сви ми, одскора калуђери, бејасмо као опијени приповестима духовника, који нам место проповеди библијске бесеђаше о подвигу и духовности принца који остави круну, те оде у Врт Мајке наше, напустивши своју у сузама; који скрајну световну разбибригу и битке какве главари воде да би у рат против нечастивог повео Српство; а који сада, телесно изнемогао и болешћу изможден, ходочасти гробу Сина Божјег. Тако збори игуман Петровског манастира, Спиридон. Сава се већ беше враћао у земљу свог братучеда, када његово тело беше бачено на Јовове муке, те нам седам дана за Јовањданом чауш клепалом огласи да се наш отац, кога само по приповести знадосмо, вазнео међу серафиме. Тада се земљом, као какав кобни крик злослутница, прошири жалобни звук црквених звона и отисну са површине студен и жал.
Недуго после тога, звона почеше оглашавати само литургијско усхићење преосталог братства, те зимска туга и јади ишчезоше из манастира.
А ја… Ја сам целе зиме имао једну слику пред собом – узвишену и поштовану слику – ах, никаква потреба, никакав световни нагон, па ни жеља за обожавањем не беше толико дубоко у мени! Целе зиме сам изостајао са својих послушања и остајао у келији, редовито читао и упадао у сновиђења, јер та слика беше светлија од свих овдашњих кандила. Вера у њу преиначи мој живот – трудно сам стремио ка томе да у своју душу унесем чистоту достојну ње. Осећао сам је као какву живу фреску у својој души, која се озари или која плаче над удесом Српства. Почео сам да сликам! Мешајући грличина јаја са руменом и смеђом земљом, са угљем и благим биљем, те кичицом начињеном од сопствене браде, на већ оструганом палимпсесту потпуно сам се губио у скицирању простих облика који би барем мало подражавали ту свету слику. Покушавајући да од своје неукости и јаке воље начиним обрисе људског лица, седео сам сâм у манастирској порти, а онда, као какву благу сен, иза својих леђа угледах нашега игумана, који ме поведе ка цркви, која и даље би неосликана. Ћутке ми показа беле зидове, и само ишчезе. О, Боже, хвала Ти што ми даде овај знак, хвала Ти што ми посла овог као пророка прозорљивог старца! Осећао сам вишњи позив да морам бити зограф ове цркве, да ће будућност моја постати кроз вечне вечна! Прихватио сам се кичице и готово одмах утонуо у сањарење – извлачио сам линије и покривао беле површине, несвесно али правилно, као по каквом узору. Средиште слике било је као сунцем обасјано бескрајем некакве мајчинске брижљивости и светачке благости. А око ње, као да сјаји месец, или као да место душе постоји месец који упија васељенску светлост и изазива плиме и осеке!
Најзад сам готово несвесно довршио једно лице, које је говорило снажније од свих светачких беседа и поука, које погледом шири духовно миро мудрости и узвишености, које је било нешто вишње и драгоцено. На источној страни наше, доскора неизмалане милешевске цркве, као благодат са Неба, освануло је лице Светога Саве! У пупољку руже његових образа зрела је снажна вера за коју сам слутио да ће спасити српски народ и онда када се све пред њим буде затворило, а блага бора на челу одавала је виспреност жупановог сина. Ова фреска, испраћена милозвучношћу његове молитве, осећањима и песмама, била је бледа, али ипак довољно бодра замена за њега – као какво послање које ће будућим поколењима исцртавати њега и његову мисао! Слава Светог Саве блештала је са ове фреске као подневно сунце у летњи дан и грејала моју душу – једнако благодатном огњу!
У нашем манастиру више не би болести и кобних зима, а Србијом још дуго звонише жалобна звона, која никад не одзвонише за крај, јер је душа Светог Саве постала вечни спас српском роду!
Јана Павловић II-2
СШ „Душан Тривунац Драгош”, Сврљиг
Насловна фотографија: Unsplash