У свом есеју „Шта је књижевност?” Жан Пол Сартр указао је на то да се функција писца састоји у томе да сваког упозна са светом, тако да нико не може себе да сматра невиним. Ова Сартрова реченица лепо описује ангажовану књижевност, које нажалост све мање има у нашем друштву. Мало је оних писаца који се усуђују да речима жигошу и изнесу све оне проблеме са којима се људи данас суочавају.
Радионица креативног писања, која је крајем маја одржана у Мокрину у организацији Хелсиншког одбора за људска права у Србији, имала је задатак да подстакне двадесеторо младих људи да пишу ангажоване кратке приче. Радионицу је водио Саша Илић, писац и добитник Нинове награде за књигу „Пас и контрабас”. Као плод креативног рада настао је зборник „Мокрин чвор”, у коме је објављено 11 прича. Зборник је промовисан и у Свилајнцу, а на догађају, поред Јелене Крстић из Хелсиншког одбора и Саше Илића, говорили су и своје радове читали: Бојан Тарабић из Пријепоља, Аида Цамовић из Новог Пазара и Богдан Панајотовски из Свилајнца. Овај догађај био је и повод да са добитником једног од најзначајнијих књижевних признања у Србији поразговарамо о ангажману у књижевности, лажним вестима, али и о његовом награђеном делу „Пас и контрабас”.
Ангажованим причама до бољег „суживота”
На почетку разговора Саша је казао да књижевна радионица одржана у Мокрину није нешто што је уобичајено за нашу земљу и књижевност. Идеја је потекла од Хелсиншког одбора, а млади људи су три дана радили разне вежбе.
„Свако је покушао да мапира неку неуралгичну тему из своје средине и да напише нешто о њој. Идеја је била да говоримо о стварима које оптерећују наше друштво, о неким стварима које нису разрешене. Сматрамо да су трауматичне приче из 90-их година заслужиле да буду тематизоване у савременој литератури. Зато сам и ја са полазницима радионице разговарао о томе и добили смо заиста неке врло интересантне приче, које ће нам помоћи да превладамо искуство и трауме из 90-их година.”
Ангажовану причу није лако написати. Потребно је много вежби и труда, а највише ослушкивања свог срца и својих мисли, сматра Илић.
„За писање ангажоване кратке приче не постоји рецепт. Ја сам у том заједничком раду кренуо од сваког понаособ и желео сам да се свако загледа у себе и да пронађе теме које га лично узнемиравају и које сматра да су необрађене, да је битно поделити то са људима, па смо тако и радили. Видећете, унутар зборника налазе се различите приче, различите теме, било да је у питању национализам 90-их, стигматизација болесних људи, да ли је то вршњачко насиље или нешто друго. Дакле свако се определио за неку тему која му је важна на oдређени начин.”
Кад фикција постане вест
У време отежане борбе против лажних вести, једна прича из овог зборника, у јеку медијске кампање о вршњачком насиљу, завршила је као актуелна вест на неколико таблоида. О томе је Илић писао и у свом чланку на порталу „Пешчаник”, где редовно објављује текстове.
„То што се догодило је потпуно невероватно. Један таблоид узео је нашу причу, причу младе списатељице Јелене Тасић, а која је објављена у зборнику и била на радионици. Она је написала причу о вршњачком насиљу и у јеку ове кампање један таблоидни медији је помислио да може то да пласира као ексклузивни исказ жртве насиља. Дакле ово је књижевност. Ово су дела фикције. Ми желимо да делимо то са људима на начин на који се књижевност чита и утиче на друштво. Ово нису приче документарног типа, у питању је уметничка литература, али која је окренута ка друштву и проблемима друштва. И зато су вероватно неки помислили да то може да се ’прошверцује’ као нешто друго.”
Страх од истине
У уским књижевним клубовима, који се баве искључиво ангажованом књижевношћу, влада уверење да се власт, али и особе задужене за културу, плаше ангажоване приче. Илић истиче да то није ништа ново и да таква мишљења доминирају кроз историју.
„Кад погледамо уназад историју литературе, ако узмемо саме њене врхове и Достојевског и Толстоја, можемо да видимо да је Ана Карењина једно од најангажованијих дела руске литературе које је данас класик. Супротставити се хипокризији друштва и донети неку битну тему – конкретно, прича о једној жени у том друштву је и те како ангажована. Ми смо данас само у ситуацији да трпимо заправо последице кампање против ангажмана. Шта је то? Наравно да се политици и политичарима не свиђа да књижевност говори о актуелним проблемима друштва, али будући да ми живимо у том друштву, да нас се све у том друштву тиче, сасвим је легитимно да књижевност говори о тим проблемима.”
Превазилажење ратне трауме
Поред тога што пише за „Пешчаник”, Саша иза себе има и неколико књига прича и три романа: „Берлинско окно”, „Пад Колумбије” и „Пас и контрабас”.
Нинову награду за књигу „Пас и контрабас” у Орфелиновом издању Саша је добио 2020. године. Прича чији је главни јунак Филип Исаковић, који је престао да свира и лечи се у Ковинској психијатријској клиници, у ритму џеза говори о превазилажењу ратне трауме. Након проглашења победника, подигла се велика прашина у јавности, толико велика да је чак неколицина писаца бојкотовала ову значајну награду. Међутим, после две године и приближавања роману и његовој причи, све је више оних који имају позитивно мишљење о овом делу.
„Сада смо ушли у фазу да читаоци тек откривају о чему та књига у ствари говори, јер смо у почетку имали талас напада, оговарања, подметања, разних ствари. Ја сам заправо говорио о индивидуалним причама о људима који су прошли кроз деведесете године и где су се обрели данас, и то су врло личне приче. Мени је драго да видим да неки људи фактички откривају ту књигу испод површине, испод гомиле наслага које су дошле из медија и од људи који наравно никада нису ни читали књигу.”
Главни јунак Филип Исаковић, као и Вук Исакович код Милоша Црњанског, жели слободу. Док је за Вука та слобода Русија, за Филипа је то Ђенова.
„Да, Ђенова јесте спас. Међутим, морам да кажем да специфична одлука Филипа Исаковића у Ђенови – да не уђе у корпоративни бизнис него да се определи за слободу и свирање са мигрантима – јесте заправо кључна одлука која ће променити његов живот.”
Овај разговор ћемо закључити у духу слободе о којој Сартр говори у есеју „Шта је књижевност?”:
Писање јесте признање слободе читаоца, а читање – слободе писца. Уметничко дело представља акт поверења у слободу човека. Писати је исто што и желети слободу. Желети слободу је исто што и ангажовати се.
Разговарао: Марко Мирковић
Фото: Марко Мирковић