Међуживот Сад на свет пада сена нове ноћи У којој Бог поново открива свој додир Да нас подсети на самоћу и Вучји час у мрклој тами зимске краткодневнице Кад пећ бубња у планинама изопштеника А у метрополи дивљаци у црвеном иницирају одојчад у живот са унутрашњим сагоревањем. И само наша прошлост, као копрена, Још има облик у овом међупростору, Међувремену, Међуживоту, Између оног што се рађа у Новом плачу, новом страху и новом човеку, А што је некад било знано и заборављено, И лаганог издаха старачког погледа За катарком која измиче у сутону На хоризонту модром као плачне очи. Као најезда народа са мора и пад Илија, Као најезда народа са севера и пад Рима, Као најезда народа из степа, и пад Багдада, И наш ће отисак у воску земаљског шара, Претрајати, Ако буде гнева, Ако буде крви, И ако као суво лишће у шумском пожару Плану дела хероја, Закони царева И речи пророка. А моје ће завештање бити Што ћу мир ратом открити И себе очистити И себе укорити Па макар ми руке биле одузете у име трошења туђег умећа, И у име будућности саобраћајног удеса, И у име „мајка ми је данас умрла, а мож бити и јуче, не знам, јер сам безосећајна стока – Тек арматура у темељу неке банке, или берзе, или корпорације, а Нарочито онда када признајем да не знам Када је умрла мајка која не умире, И када је умро Бог који не умире, Јер они умиру само мени, А не знам да умиру и за мене”, И у име: „Бићеш кремиран изнутра и пластифициранспоља”, Итд. Бар ћу запалити цигару на одељењу за плућне болести, Где ћу завршити после краће целоживотне И лакше, али неизлечиве болести: Српског ината који још само мени припада. Прићи ће ми и рећи да је почео рат свих против свих И да под кишом крви ничу печурке у бојама цитруса и Првих високих пећи у Малој Азији. Тражићу жену, било какву, Тад, Да јој кажем да има лепе очи. И слагаћу је, јер очи одавно не тражим. Не: откако сам их изгубио. Али Бог додирује свет, И последњи је час за лажи: Па бар нека буде лепа. Лепота ће спасити свет. Нико ништа није рекао о поштењу. И макар ми сваки сан постао пародија изгнанства, Нека бар небуђењем из њега постанем сведок бесконачности. И нека живи песак загризе моја дела, И нека се задави. Знаћу да сам био тамо и ту, Тада и зато што се У судару Божје промисли И миленијума слободне воље Собом самим мерио човек.
Credo Ноћас ћу написати песму. Нека у њу стане прошлости Колико је има У светлим врховима пирамида Док су још биле златни весници богова. Стихови ће јој бити ветар у једрима Светских мора, А судбина да је певају у грубом басу Крсташи под калпацима И Сарацени под турбанима У песковитој измаглици Леванта. Ноћас ћу написати песму. Она ће раскрити наду Коју деца надутих стомака полажу У лажи о светском братству потлачених. За њом ће падати сузе Што умивају мисао о сутрашњици Која ће сита дочекати гладне, Срећна дочекати безнадежне И топла дочекати промрзле. Име ће јој носити смисао људског живота у сваком тону Који гребе грло као вино причести. Ноћас ћу написати песму. Биће натопљена вером коју су исповедали Скрушени телом, а силни духом. У њој ће се чути јецај мајки над гробовима деце Која су погинула, верујући да се прах праху Враћа, А душа Творцу. Звона ће у њој одјекивати, И глас мујезина, И молитве под Храмом, Као у јерусалимско јутро. Ноћас ћу написати песму. Биће то песма о љубави Која пружа утеху, И расте у жртви. Биће то сага о лепоти и зори која хлади Склопљене капке после бесане ноћи. Биће патетична као слике у европским музејима. Понављаће се као арапска поезија. Биће ствар коју би свако рекао, као кинеска мудрост. Једноставно савршена као афрички ритуал, И модра као византијски траг у рани континената. Није то ништа узвишено. То и пси развлаче по улицама, и делфини знају Кад изјахују на таласима под прамце бродова. У њој ће се сусрести једина тражња Коју пијаца неће подмирити, Иако је свако нуди. Приповест о човеку који пред одразом луди, И сага о вечном слому који вечно чуђење буди: О љубави као принципу, а не осећању; О љубави као муци, и љубави као сећању, Које увек тек напред лежи. Ноћас ћу написати песму. Песму о себи. О суморном погледу у свет који остаје непоправљив И бедемима који својом постојаношћу даве штићенике. Написаћу песму о својим греховима којих има превише Па их заборављам као да живим Седам живота. О манама које ми засењују рукохвате. О лажи кад пожелим добродошлицу странцу И добро јутро познанику, или одговарам На непристојно питање. О крађи од сиромашних, кад слушам глупости и простоте. О убиству идеала, што изговарам зрелошћу. О залудном помену Бога, јер га зазивам само за оне којемислим да знам, Верујући да су сви други далеко, А ко зна: Можда ће сутра они бити ту где сам ја, Заслужнији, Скромнији, Мудрији. Све у свему, написаћу песму о себи, И биће то промашај да крунише промашаје. Како и доликује јединствености. Ноћас ћу написати песму. Гледаћу у месец И нећу призвати ни реч.
Издаја Издао сам жарку озареност јутарњег плаветнила. То по њој пливају крхотине давно насуканих бродова Са којих се прва вест белокрила у сунцу објавила. Они су сад суморна смеђа покора налик пољу гробова. Издао сам сенку која вртоглаво игра по рубовима И сања никад насликане слике, нерођене људе. Она се крије међу белим, коринтским стубовима, Кртим од столећа вере и помена вредне заблуде. Издао сам издајство, хтење мена и осека, Прве грешке нејаких, лет олујних облака и муња, Мучену сабласт мира и устајалост просека, Из којих слава вреба, где се тријумф шуња. Издао сам наде давно умрлих људи, прах урни, И сад чекам да видим предају лика одразу кривог Огледала, Где ће ме један осмех осуде, један поглед журни, Подсетити како је, кад је на земљи био Бог, Љубав изгледала.
Тиосав Пурић рођен је 18.12.1994. године у Крушевцу. Студирао историју на Филозофском факултету Универзитета у Београду. Радио на Факултету за дипломатију и безбедност у Београду и РТ Балкан. Оснивач и извршни директор Центра за међународне односе и културну сарадњу. Објављивао текстове у листу „Печат” и на порталима „Нови стандард” и „НСПМ”. Аутор независног подкаста „Разговори” и коаутор подкаста „Локомотива” на РТ-у.
