Љубав према музици и маштовитост одвеле су нишког писца Милоша Петковића у свет фантастичног, али не онакав у каквом смо до сада навикли да га срећемо, већ у посве другачији ‒ свет рокенрол бајке. Преузимајући улогу Хроничара, он је забележио најважније тренутке у каријери култне групе „Кербер”, која траје већ четири деценије. Биографија „Хронике троглавог пса” открива и другу страну рок групе, што самом читаоцу приближава не само њихову музику, већ и друштвене прилике у којима су песме настале.
„Кербер је троглави пас из грчке митологије који чува подземни свет. Пушта унутра готово свакога, али никога напоље”. У ком тренутку сте одлучили да закорачите у подземни свет и постанете Хроничар троглавом псу?
У тај свет закорачио сам одавно, јер ме је, баш као и наратора у књизи о „Керберу”, привукла музика. Да ми је неко тада рекао да ћу постати и Хроничар бенду, упркос маштовитости која ме краси, не бих веровао. Идеја о хроникама родила се током мог рада на споту за песму „Бестрага све”, за коју сам, на Галетов позив – написао сценарио.
Када се пробудило Ваше интересовање за групу „Кербер”?
У исто време када сам кренуо са истраживањем света рокенрол музике. Од домаћих бендова, невезано за локалпатриотизам, заљубио сам се у музику „Кербера” – на крају основне и почетку средње школе. Интересантно је да сам поред „Кербера” заволео и „Ортодокс Келте”, а кроз каријеру писца са Ацом Селтиком написао сам роман „Уснули змајеви” („Лагуна”, 2018), те „Хронике троглавог пса” („Чаробна књига”, 2022). Зато и не верујем у случајности.
Ваша прича о групи „Кербер” отпочела је монолитом „Небо је мало за све”, што је и назив њиховог дебитантског албума. Зашто сте одабрали ову метафору?
Када сам почео да радим на тексту, тј. да пишем пролог, указале су ми се слике које су оживеле у мојој машти, као да сам протагониста филма који треба отелотворити у форми романа / музичке биографије. Форма ми је пријала, помислио сам како је више него пригодна и, на моје велико задовољство, исти утисак имали су и чланови бенда. По досадашњим утисцима читалаца, изгледа да нисам погрешио у одабиру метафора.
Група „Кербер” постоји 40 година. Као писац прве биографије чувеног бенда, шта мислите, шта је то што их је одржало све ове године?
Одржало их је пријатељство, и њихове породице које су ојачане кумствима. Такође, та доследност која може да се „сече ножем” када седите са њима у истој просторији. И, на послетку, али најважније – љубав према музици којом су постали то што јесу. Та пасија је, верујем, утицала на то да се не баве сопственим амбицијама, него заједничким сновима, које ће сањати на јави, које ће живети. Зато сам толико у уживао у писању ове књиге, иако то није био нимало лак задатак.
Ово је Ваш први публицистички жанр. Како сте се снашли у улози Хроничара?
Да ли сам се и колико добро снашао – препуштам другима да оцене. Могу само да кажем да сам све време знао шта радим, колику то одговорност носи, и дао свој тренутни максимум, гоњен добрим емоцијама. Први утисци тројице оснивача бенда: Галета, Банета и Томице, затим уредника Николе Петаковића и, на пример, директора НКЦ-а Срђана Савића потврдили су ми да сам успео да искомбинујем неколико књижевних форми и жанрова током писања ове рокенрол бајке.
Који тренутак из биографије бенда бисте издвојили, можда неку анегдоту? Шта је то што је оставило утисак на Вас?
Има их много, заиста, чини ми се преко педесет анегдота у самој књизи. Ипак, ово никако није анегдотарна књига. Ако бих баш морао да издвојим једну, била би то она у којој су Гале Кербер и текстописац Душко Арсенијевић једном приликом, негде око четири иза поноћи, посетили гроб Радета Драинца. Драинац је узор и земљак Душка Арсенијевића. Баш ту, на том месту, Душко је осмислио култне стихове: „Не остају трагови, песме гробови не певају”, и први пут их изрекао наглас. Гале их је певушио успут, док су се враћали кући, па су их записали. Остало је историја.
Разговарала: Марија Тодоровић
Фотографије: Kристина Митровић/Без лимита