Iзјадавање

Повратак свјетлости након таме – праскозорје, опет сам прошао твојом улицом, опет сам гледао у капију твога дворишта, ни сам не знам зашто ме та сива грађевина толико плаши. Као да ово створење слути и да има жељу да упре прстом у мене и каже: Он је крив за све, водите га Сотони, Каин да му позавиди, но, устину оно не зна ништа о мојој нелојалности теби. Овај сандук је сада једини доказ мојих синова и симбол моје туге.

….

До првог сна стигнем када дођем у своју радну собу,  тек послије прочитане књиге а био сам свашта  читао тих дана: читао сам о пустињи у којој пјетлови лелечу од жаровита сунца и чекају ноћ да падне снијег, да се глас јада преноси вјетром, да се ријечи напуне неке необјашњиве силине и да се неке речи никада не изговоре. Дакле, желио сам рећ’: док човјечанство себи копа раку, ја читам али и пишем рјечник давно изгубљених  ријечи. Читам из забаве а пишем да те заборавим.

….

Данас сам на страницама неке непознате књижице  („Iзјадавање“ Антуна Јада), спознао велики број ријечи, које сам одмах издвојио и уврстио у свој рјечник. Записао сам сљедеће ријечи: Квасник – пијанац, бркљачити – нејасно говорити, мило – сапун, инокосан – сам…Но, посебно ми је привукла пажњу ријеч која је у наслову – изјадавати. 

….

Данима већ трагам за објашњењем непознатог. До сада сам обишао сва виђенија мјеста али нигдје нисам успио наћ’ ону ријеч. Ово ме је толико умарало да сам заборавио и на тебе и на њу, престао сам обилазити твоју улицу и гледати у ону кућу, али сам и изгубио апетит. Имам осјећај као да се ова ријеч заклела теби да ће заувијек остат’ скривена од мене, и као да жели да ме казни. О писцу ове књиге нашао сам само кратки чланак о његовој смрти. Наводно утопио се у овој нашој ријеци, недалеко од твоје куће, ту где је сада она врба.

….

Очајан сам, прошле су недјеље и непознатог још нема, престао сам бројат’ који ми је ово дан без хране и воде, још нијесам отворио њено писмо, а стигло је прије десетак дана. Одлучио сам: вечерас ћу отић’ до оне врбе и тамо ћу сигурно наћи оно што тражим, морам или ми нема спаса од ове биједе 

….

Мислим да сам коначно успио! Ово ће уједно (највјероватније) бити и последње (моје). Вечерас сам се касно у поноћ,  поред оне врбе,  сјетио  господина Ј.Д.  и оне његове пјесме о врби. Стварно је то тужна пјесма. После тога дуго сам тамо рамишљао и трагао за својим одговором али га ипак  није било (барем не тамо), мислио сам: више немам куд, знање ове ријечи је било заувијек закључано за мене и због тога сам био јадан и никакав. Али, праскозорје ми је опет придошло у помоћ, када је зора експлодирала и донела нови дан, нову снагу, донела је и мени ново познанство и разрешење свих мојих мука и јаука. Шетавши се дуж оног проклетог кеја и бесумучно ходајући километре, мрзео сам и ону врбу и ријеку и свијет и себе, надао сам се  некој метеорској киши која ће нас све избрисати. У тренутку недостатка манира, када сам могао опсовати и млијеко које ме је задојило и мртве и живе, и хљеб и сунце и живот, мене је стисла нека свијетлост, а из ње, за моју намучену руку, дошла је нека старица – Марија. Умирујући мој бјес рече да је пошла гробу своје лијепе унуке, да је изјада. Питао сам је могу ли и ја поћи са њом.

….

Никада више нијесам срео ону старицу, заборавио сам пут до њеног изјадавања (нијесам сигуран како), али оно што сам тада видјео ме је изменло. Старица ме је научила да јад за неким може бити толико велика да се изјада у сузе радоснице. Изјадавање је када јадаш за неким што га више нема и због тога си сретан. Унука те добре старице се својом смрћу можда и спасила јер никада неће спознати ужасе, исто, као што си се и ти спасио својим самоубиством.

….

Први дан после његовог самоубиства када сам изашао из њихове куће, још увијек сам могао осјетити његово хладно и мртво тјело, руке су ми још увијек дрхтале од те страхоте. Питао сам и њу али и себе: „Шта га је то убило? Истина?“. Док сам спирао његово тјело, питао сам се шта његове сетне и оронуле груде крију и хоће ли ме одати, јесу ли те и када послиједњи пут  загрлиле, да ли те је љубио претходног дана и зашто. Пред њим сам стајао као роб и радовао сам се, а сада трунем дуже него он.

….

Он је предуго живео са Вама. У вашој кући ми је свирао клавир, служио најбоље вино али ме је натерао и да патим. Сваки мушкарац воли своју жену онако убилачки али ми је он дао прилику да се у вас заљубим. Као бесни краљ Менелеј показивао ми је Вас и хвалио се Вашом лепотом као да је само његова. 

….

Ускоро сам почео да му желим све најгоре: надао сам се  да ће га роса охладит’ а  ноћ прогутати, њега  и његово тјело, надао сам се да ће му се тјело распасти на пола од неке силне туге или болести, надао сам се, да када га више не буде било, да ћеш бити ослобођена. Он је тебе волио али ти њега никако  ниси могла волети, ти си волела мене…

….

Ви можете имати сваку и свака би Вас пожелела, али ви желите ове моје крхке руке да завијете у црно. Од како сте нам читали „Ноћ скупља вијека“ од тада ја желим да ове моје усне дам Вама. Мислила сам и дуго патила, признаћу и пред њим и пред Богом, да моје срце више не припада њему него Вама! Нека ме срамота и варош прогута али ја  желим да ме Ваше топле руке греју и у ноћи дочекују, а не погледи пуни поноса и гордости, хладни додири младе и недозреле љубави. Пишем Вам да знате и Ви.

Константин Сарић

Фото: Unsplash