Славјаносербија Исакович нисам, али лутам степом Јер сам роб слободе и од смисла слуга. Бескрајно широком и бескрајно лепом Тражим своју звезду усред плавог круга. Привлаче ме немир, даљина и чежња, Неизвесност судбе, трептај новог дана, Где се љуби, пева, гине, ту је тежња Моме срцу. Само та неопевана Бојишта и поља, свесна жртва, херој Мајка Отаџбина и ударац хорди. Смелост оних који спрам свакога: Немој! Да сведоче завет, искрени и горди. Мени значе, све је, друго бескорисно. Пролазно ко киша с прозора кад кане. Због стега рутине у мени је врисно Архетип хероја, прошлости нам дане. И кренуо путем древних изгнаника Бежећи од ропства свакодневне жизни Тежећи пространству са прастарих слика Идућ просторима што су недостижни. Некад коњем, данас самаљот, поездом Идем древном Српству, између две реке Успут трагам и за оном плавом звездом Виновником среће, лепе и далеке. Налазећи друге, пронашо сам себе На водама Дона, Дњепра и Бахмута Лутање је залуд, кажу. Без потребе. А каква је душа што никуд не лута? Давно мртва. Само што је у покрету, Што без конца тражи своја изворишта. Само то је живо и важно на свету. Све друго је мртво. Неважно. И ништа.
Позориште Сећам се како сам ти, једном приликом, кад смо још били у добрим односима, рекао како не волим позориште и да није међу мојим склоностима Некако ми је много извештачено, не сам театар као такав већ људи који у њега одлазе, махом патећи од тога да буду ноблес, иако су углавном покондирене тикве, плебс, који није ни свестан колико је плебс. Некако ми то спада у статусне симболе, нове елите, саткане од човека ‒ масе, оних што не верују у Бога, али поштују све Идоле, оних што своју празнину крију иза веселе Гримасе. А и сам концепт позоришта није ми нарочито јасан ни привлачан, иако не патим од аргумента ауторитета, знам за бројне мудре људе данас, а било их је и од кад је света, којима нису значиле ништа даске које живот значе. Разумем то, у великој мери ценим таленат, жртву и умеће, али сам више окренут другим гранама са дрвета уметности. Што не значи да се то неће променити са годинама и доласком старости или, можда, већ средовечности. Рекла си ми том приликом, више за себе него за мене, ја сам био само неопходни саговорник твојих монолога: Како ти волиш позориште и радо идеш на представе, иако ти се ова последња није нарочито свидела, јер је била нешто између лошег хумора и некролога. Рекао сам том приликом, да бисмо могли једном заједно у позориште, знајући да ускоро приказују неку Хандкеову представу, али без речи, јер ни ти ни ја не знамо немачки. Мада Хандкеа и без тога одлично разумем, као и он све нас. Ти си ми рекла размислићеш, видећемо, иако си знала да нећемо отићи на ту представу, вероватно ни на једну другу, јер је већ онда за нас било све завршено. Иако сам ја о томе тек накнадно обавештен. Ја бих због тебе ишао у позориште, невезано за представу која се игра, јер, као и већини која ту долази, представа је у другом плану. Само им је битно да буду ту, да би се о њима одржала одређена слика. А мени, јер сам у друштву одговарајућег сапутника и сапатника. Може бити, да када сам ти преко телефона рекао, да не волим позориште нешто нарочито, а нарочито не волим тип људи који се ту окупља; Може бити да сам тиме несвесно мислио и на тебе, на тебе, ван мојих илузија, онакву каква си заправо. Или макар од моје стварности приближнија и стварнија. Може бити, јер исто тако, може бити да је све са тобом једно позориште. Једна обична фасада, иза које се крије игралиште, маскенбал и шарада. Једна поставка, која са стварношћу нема превише додирних тачака, па је као и моја визија тебе била илузија. А ти си то препознала, па те је стварност преплашила и стога моје признање: да не волим позориште можда је и пресудило ‒ да ме уклониш са сцене и останеш сама са својим заблудама; Међу публиком коју не подносиш, али којој хоћеш да припадаш. Јер, не желиш да се издвајаш од друштва, које суштински презиреш, али му тежиш, јер је оно параметар елите – која је обичан плебс, који је убедио себе да је ноблес, па и ти са њим. Можда ни ти не волиш позориште, али те је срамота да признаш, јер знамо сви шта и како се мисли о онима који не воле позориште; То су неки рурални и затуцани, из провинције, далеко од сваке провенијенције… То сад није ни битно! Завеса је спуштена – до неке наредне пројекције.
Логос Плашити се нећу када пође на ме Цар свакога греха и кнез непочинства. Кад ме стане вући из прикрајка таме Да разруши завет древнога јединства. Не. Стојаћу храбро, постојано, смело Као моји преци с конопца и коца Јер у мени живи непролазно дело Фрагмент светог лика нашег спасиоца. Када сумрак крене да ме свог обузме, Да ме врати моме првобитном стању, Дозволити нећу да ми искру узме Смртну казну даћу смртном пропадању. И тада у часу изван постојања Будуће и прошле, садашњости нове. Када завет нови стане да ме зове, Погледаћу горе у светла небеса Где бесмртно сито смртности протреса. То почетак биће мога уздизања.
Никола Јовић
Рођен је у Суботици 21. 12. 1995.
Oсновну школу „Кизур Иштван” (2002–2010) и Гимназију „Светозар Марковић“ (2010–2014) завршио је у Суботици.
Завршио је Факултет политичких наука, смер Међународни односи на Универзитету у Београду (2015–2019). Звање мастер историчара стекао је након одбране мастер рада под називом „Бугари у државним и националним плановима кнежевине Србије 60-их година 19. века” на Филозофском факултету Универзитета у Београду, на Катедри за историју, 31. септембра 2020. године највишом оценом. Други мастер израђен је на Факултету политичких наука у Београду у марту 2021. године успешном одбраном рада под називом „Расно мотивисани немири у САД 2013–2020” највишом оценом.
Тренутно је докторанд на Факултету политичких наука Универзитета у Бањој Луци, на Одсеку за политикологију.
Објавио је 3 књиге:
- „Изнад смрт, греха и живота” (збирка песама, 2017);
- „Арсен” (збирка песама, 2022);
- „Сведок руског пролећа” (роман-путопис, 2022).
Тренутно ради као новинар-дописник за неколико домаћих и страних медија.