Roman „Rudnik” Miodraga Majića već od samog naslova navodi čitaoca na pomisao da je reč o aktuelnoj temi o kojoj se uprkos važnosti ne govori javno, ili barem ne transparentno, ali već sa prvom stranicom on postaje svestan da je u zabludi. Red po red, stranicu za stranicom, čitalac biva uvučen sve dublje u priču, zaboravljajući na zablude koje je na početku gajio, silazeći sve više u ponor, ponirući u središte sopstvene nutrine, primoran da se suoči sa sobom.
Roman „Rudnik” razlikuje se od Vaša dva prethodna dela kroz ponovno otvaranje priče koje su, čini se, davno ispričane, ali je nešto ostalo nedorečeno. Odakle ta potreba da iskoračite?
Mislim da ja nisam, kada je reč o pričama, toliko iskoračio. Iskoračeno je verovatno u strukturi dela i načinu na koji je priča ispričana. Ali su, zapravo, sve tri priče, sva tri moja prethodna romana, bile priče koje nisu dovoljno obrađene u našoj javnosti. To je ona nit koja ih povezuje.
Da li se tema rudnika odnosi na ono što se trenutno dešava u zemlji ili je, zapravo, reč o varci i sam pojam se odnosi na nešto drugo?
Ovo je priča koja je dugo u meni boravila, a tiče se naših skrivenih, podzemnih ili kakvih god hoćete ispodpovršinskih događanja koja mi generacijski krijemo. Tema rudnika je upotrebljena kao tema koja će se takođe poigrati sa čitaocem, koji će, verovatno, kao što značajan deo njih učini na prvu loptu, poverovati da je priča o „Rio Tintu”, o ovome što je na prvi pogled evidentno, a zapravo ih odvesti u potpuno drugom pravcu, da bi na taj način pokazala koliko se nama manipuliše.
Kažete da ste priču u sebi nosili dugo. Da li se momenat izlaska ovog dela slučajno poklopio sa aktuelnom situacijom u čijem fokusu je ekološka borba?
Rudnik je u fokusu dugo i svako ko je bilo kada išta pisao, a kamoli roman, zna koliko taj proces traje. Nisam znao kada će roman izaći, a ta tema je jako dugo prisutna. Tako da: ne, nije bilo te vrste kalkulacije.
Ima li naslov u ovom slučaju ulogu da nas navede na novo čitanje i upozori da traganje za istinom može biti mukotrpan proces, ali se isto tako može obrušiti na nas?
Rudnik je ovde metaforički kopanje u našu unutrašnjost, u našu glavu. Ne mora da nam se obruši na glavu. Može da nam se obruši to što iskopamo iz sopstvene nutrine, ne samo ulazak u rudnik kao jamu, nego i ulazak u nas same i ispitivanje koliko smo spremni da priznamo.
Jeste li se Vi preispitivali tokom pisanja romana?
O da, ja se svaki put preispitujem.
Glavni junak traga za istinom, ali mu niko ne veruje, jer priču pripoveda iz sanatorijuma. Da li to metaforički znači da svi oni koji tragaju za sopstvenom istinom, koja se razlikuje od one zvanične, bivaju proglašeni, uslovno rečeno, „ludima”?
Mislim da je većina nas u nekoj vrsti ludnice u ovom vremenu, samo što nam to nisu objasnili ili mi još nismo shvatili. Tako da je glavni junak sad, u zavisnosti od toga kako ćete ga prihvatiti, ili jedan od nas ili jedan od autsajdera. Ako prihvatite da je jedan od autsajdera, onda ćete biti uvereni da vi niste u ludnici, a ja vas uveravam da jeste.
Kakve su reakcije publike na novi roman?
Za sada neočekivano dobre, jer ovo je jedan vrlo, vrlo čudnovat roman. Jedan drugačiji, kao što ste rekli, od svega ostalog i ja sam imao dilemu kako će publika prihvatiti ovo poigravanje sa čitaocem, međutim, za sada se to odvija upravo na način na koji sam priželjkivao.
Razgovarala: Jelena Jocić