Животиње су нежна и осећајна бића, а не играчке

Шетајући улицама града, често и не приметимо да нас гледа неко са стране. Присуство крзненог бића, два радознала ока пуна наде и неретко њихова глад зауставе нас тек на тренутак. Tо је тренутак за нас, а за њих мала вечност коју су чекали сатима, можда и данима. Њихова судбина је неизвесна, али увек постоји неко ко ће се потрудити да је учини бољом. Један од оних који се залажу да напуштеним животињама пронађу дом и улепшају живот јесте Никола Стојковић из Србобрана. Осим несебичне љубави и свог времена, он је животињама посветио бројне песме и текстове. Овом приликом са Николом смо разговарали о одговорном власништву, потребама животиња и песмама које им је посветио.

Како се родила идеја да љубимцима посветите песме?

Мислим да ова дивна бића заслужују да се о њима што више прича и пише. Људи морају схватити да животиње имају осећања исто као и ми. Свако ко истински воли животињу зна о чему причам. Други разлог је што сматрам да кроз песму могу више да допрем до људи и да их такнем и подстакнем на размишљање о напуштеним животињама.

Шта људи превиде када реше да оставе пса или мачку на улици?

Просто не могу да се ставим на место тих људи, нити да замислим о чему уопште размишљају када остављају на милост и немилост једно немоћно биће. Такви пси буду изложени физичком малтретирању, гладни су и жедни, буквално пролазе хорор, а што је најгоре од свега – те животиње ужасно пате након тога што буду одбачене… У стању су да недељама на истом месту чекају, мислећи да ће се неко вратити по њих. Имали смо псе који су плакали, месецима туговали и уздисали. Моја највећа жеља је да људи схвате да су то веома нежна и осећајна бића, а не играчке или предмет забаве који можете бацити када вам досади.

Како се може решити проблем неодговорног власништва због којег је све већи број животиња на „веома суровим” улицама?

Врло лако га можемо решити, само је потребно бити човек. Одговорно власништво значи пре свега схватити да нисте узели ствар, него живо биће које воли, дише, осећа и још много тога. Оно постаје члан твоје породице и мораш да бринеш о њему, а то подразумева следеће: обавезна стерилизација женки, кастрација мужјака, редовна вакцинација и неизмерно много љубави и пажње.

На који начин Ваша поезија помаже љубимцима?

Како сам већ рекао, сматрам да свака песма бар мало дотакне човека, размекша срце и подстакне га да се запита шта урадити и како помоћи да се овакве ствари више не дешавају. Такође, жеља ми је да издам књигу са песмама и продајом књига помогнем шапицама. За сада је то само велика жеља и надам се да ћу успети да је остварим.

Песма о напуштеним псима
Зар су они пали с неба
и таква судбина им треба?
Они су једна жалост и туга,
само желе дом и свог друга.
 
Множи се брзо туга њихова,  
у очима плахим милион страхова,
дрхтави поглед они једва дижу,
а ударци и муке за врат им се нижу.
 
На улици тако тужни и гладни,
шетају путем без повратка, јадни.
Тај пут је болан и дуг,
зато удоми пса и буди му друг!
 
Много њих сад је без дома,
боје се они муње и грома,
сад већ и сенке своје –
зар то не виде очи твоје?
 
Тако много страха и боли,
а никог да искрено воли.
Они чекају дане боље,
али полако остају без воље...
 
Бар дајте им кору хлеба,
и њима да једу треба,
да их помази рука нека,
то њихова њушка чека.
 
Помилуј и кажи му неку реч лепу,
усрећи те очи, отерај им стрепњу...
Или га удоми, одведи га кући,
ако нећеш – ништа, немој га ни тући.
 
Све више их је сада,
све више на улици страда,
за њих сад љубави нема,
увек су заборављена тема.
 
Полако већ остају без воље,
чекајући те дане лепше и боље;
ал’ њих нема и неће никад доћи,
ускоро бол ће заувек проћи.
 
Одједном чује се шкрипа гума,
и настаје нека тишина чудна,
да боли све полако престаје,
гаси се живот, мука нестаје.
 
Они су сада иза дуге,
тамо уопште нема туге,
све је шарено и пуно је хране,
тамо сви они залече ране.
 
И мајка тад сретне дечицу своју,
бачену давно у џак за соју.
Сада их нико не дира више,
бол се из душе брзо избрише.
 
Сви заједно сада су срећни,
далеко су сада дани тешки.
Једног дана сви ће тамо горе,
зато учини нешто да ствари буду боље.
 

Разговарала: Лана Станисављевић

Фотографије: приватна архива