Није увек лако представити портрет личности која је око пола века на позоришним даскама и која иза себе има бројне филмске и телевизијске улоге, чији се низ и даље употпуњује. Ипак, једна карактеристика по којој ће многи знати о ком глумцу је реч јесте податак да је он успео да кроз филм и позоришно дело оживи лик великог нобеловца Ива Андрића. Реч је о драмском уметнику Тихомиру Станићу. Повод за овај интервју било је његово гостовање у Свилајнцу са монодрамом „Детињарије”, али се, између редова, разговарало и о смислу живота на позоришним даскама, драмском стваралаштву и потреби за играњем.
Пре него што сам стигао и да поставим прво питање, Тихомир ми је казао да се по доласку у Свилајнац чуо са пријатељем у Америци, редитељем Гагом Антонијевићем, коме је, како каже, евоцирао успомене на младост, јер је он, када је био млад, долазио код родбине у Свилајнац. То је њега подстакло и на размишљање колико су заправо прошла времена заиста била боља.
Ми причамо о временима када смо ми били млађи, здравији и када је нама било лепше него сада и имали смо мање брига. А сад већ имам преко 60 година и тело оболева, другови одлазе, умиру. Тако да та времена из сопствене младости су као боља, а, у суштини, када би човек објективно гледао, ни у чему нису била боља и друштвено и уопштено гледано.
„Детињарије” вратиле достојанство монодрами
Тихомир Станић монодраму „Детињарије” премијерно је извео за свој рођендан 17. новембра 1996. године у „Битеф театру” у организацији Савеза драмских уметника. Реч је о једном од најизвођенијих монодрамских текстова у свету француског драмског писца Рејмона Куса. Ову монодраму режирао је Душан Петровић, а текст је превела Ивана Димић. Текст је сећање на детињство, одрастање и трауме. Иако на почетку представа није имала публику, критике су биле веома позитивне, па тако „Наша Борба” пише да је представа одиграла „мисионарску улогу у враћању достојанства монодрами”. Мали број продатих карата био је обесхрабрујући, али је представа добила више фестивалских награда, као што су награда стручног жирија, публике и критике, као и „Златна плакета за најбољу мушку улогу” на „Земун фесту 97”.
Публику на представу нису толико вратиле награде колико начин Тихомирове игре. Редитељ је успео да, како је Јелена Зупанц писала у критици, извуче управо „узбудљиву и драмски развијену игру”, а што монодрами тешко полази за руком, док глумац успева чак и да сценографију, уколико жели, узме за партнера, а то не може свако.
Након успеха, 15 година нисам играо ову представу. Тек када смо почели у Београду са летњим позориштем ’Театријум’, обновио сам је и наставио да играм због своје млађе ћерке, која је изразила жељу да то погледа и видим да је поново лепо прихваћена. Морам да признам да ми је у овим годинама тешко да играм дете и скачем по сцени. Међутим, играћу је сигурно све док будем могао. Ова представа је веома значајна за мене, можда цела моја професионална каријера може да се кроз ову представу сагледава и тумачи.
Игра са неизвесношћу
Када је реч о публици, глумац објашњава да реакција публике углавном зависи од атмосфере, а за глумца је сваки пут та атмосфера нови изазов.
На једној од представа у „Театријуму” биле су неке моје колеге које су се тако заразно смејале, па су онда они повукли и другу публику да се смеје, па је представа била општенародно весеље. Некада није тако и зато је позориште узбудљива ствар. Зато у том споју ви никад ни на једној представи немате макар је ви играли исто, иако ни ви нисте исти човек од пре месец дана или какав ћете бити сутра, али тај спој енергетски публике, он се више никад неће поновити, значи никада неће ту бити та структура. Та неизвесност како ће публика у тој некој интеракцији са глумцем и у међусобној интеракцији реаговати, доводи до тога да је свака представа јединствена и увек је неизвесно шта ће се на крају десити. Зато позориште има ту неку заразну драж и чар. Отуд се глумци, иако им је лагодније понекад да само снимају филмове и серије, враћају позоришту.
Казивање Андрића као аманет
У филму „Лајање на звезде”, по тексту Милована Витезовића, у режији Здравка Шотре, у сцени када се матуранти фотографишу на Калемегдану појављује се изненада и нобеловац Иво Андрић. Њега у филму тумачи Тихомир. Међутим, његов вишедеценијски рад на оживљавају лика и дела Ива Андрића представља не само изазов већ и дужност.
„На Дрини ћуприја” говорим већ више од две деценије и поносан сам на ту чињеницу. Био сам по целом свету. Био сам и у Шилову и Штрпцима, био сам и на Косову и Метохији да то говорим деци. То сматрам својом обавезом, ја сам рођен у школи, мој отац је био учитељ, зато казивање Андрића осећам као испуњавање дужности. Сада припремам серију о Андрићу која ће се звати „Нобеловац”. Ту ћу играти Андрића у периоду 1941–1961. То је један велики задатак, али мислим да ћу моћи то да изнесем.
Слушајући овакву глумачку величину, која је ипак остала чврсто на земљи без обзира на признања, улоге и славу, заборављамо на време. Међутим, глумац мора и да се припреми за представу. Зато нас на крају уверава и да ће позориште опстати и у годинама које долазе, јер је позориште насушна људска потреба, а бити глумац важан позив.
Та потреба да сваки пут човек преиспита своју снагу, своје могућности, то је позориште. Мислим да ја играм пуно на телевизији и филму, предајем глуму, људи који су одустали од позоришта, немају ту могућност да у контакту са публиком преиспитају своје дејство. Јер глума, то је, како каже Роберто Ћули, деловање и глумац мора своје дејство на публику да преиспита, а позориште је право место за то. А позориште има чари које опстају хиљаду година. Понекад западне у кризу. Међутим носачи слике, звука, питање је до када ће трајати и када ће се избрисати тај магнетни запис, да ли ће бити струје и могућности да се то гледа, док човек на сцени и други у публици, то је већ позориште и то ће опстати.
Играјући „Детињарије” на овом ко зна ком извођењу, које је њему као прво у таквој атмосфери, на свом лицу изражавао је задовољство, не само због добијеног громогласног аплауза већ и због потврде да његова глумачка магија није избледела и да та чар и даље оставља јак и упечатљив утисак на публику.
Разговарао : Марко Мирковић
Фото: Центар за културу Свилајнац