Бајковити призори начињени од разнобојне вунице преточени у шарене слике дело су Нине Спасић, која би вам, уколико је замолите да се представи, казала да није уметница, већ само неко склон уметности. Ипак њени радови начињени техником пустовања говоре другачије.
Први сусрет са предметима од вуне догодио се, открива Нина, пре пет годинана једном сајму рукотворина. Од тада је прошло пет година, а веште руке ове Нишлијке направиле су више од дведесетак слика и играчака које је публика недавно имала прилику да види на изложби у Дели простору.
Нина инспирацију проналази у раду са малишанима, али и детету у себи које љубоморно чува и штити од свих недаћа које одрастање са собом носи. Дете у нама је онај део личности који је увек спреман за игру. То је оно што нажалост затрпамо одрастањем и сталним премеравањем да ли ми се ово исплати, да ли ово треба да радим. Кад сте дете ви чините ствари јер вам се то ради и немате питања око тога. Дете својом спонтаношћу чини живот савршеним, јер ради оно што воли да ради, а ако се препустите том осећају никада нећете угушити дете у себи.
Рад са вуном види као бескрајну игру која увек изнова открива своје чари, а играчке често прави по цртежима свог сина. Врло често ми син нацрта слику, па према њјој правим играчке.
Саговорница истиче да јој је за поједине слике потребно и по неколико сати до захтевнија дела изискују континуирани рад који се мери данима. За само један предмет ми је потребно од шест до осам сати неспрестаног рада, а за неке захтевније радове потребно је чак и по више дана. Читав процес је уствари врло занимљив јер је и материјал такав да са њим мора да се ради врло пажљиво, али је истовремено и важно да онај ко ради са материјалом поштује његову суштину.
Прву изложбу пустованих слика припремала је, како каже, неколико месеци, али је то био креативни процес те је време пролетело.
Љубав према пустовању пренела је и својој деци, али и малишанима са којима прави разне рукотворине у „Дединој гаражи”. У раду са малишанима користи технику мокро пустовања које је мање захтевно и лакше за рад. Поента свог мог учења је преношење ове технике на генерације али и повезивање са природом и повратак себи. Јер сва та прича о природним материјалима је нешто што човека враћа извору, омогућава му да спозна себе и своје потенцијале, да више поштује оно што му природа даје. Када си усклађенији са собом и природа је са тобом и када си у контакту са природним материјалима то утиче и на тебе и твоје познавање света који те окружује него када си окружен вештачким материјалима те и сам полако претвараш у вештачку творевину.
Повратак етно-мотива који је последњих година све присутнији у области уметности, али и моде, Нина види као повратак коренима. Мислим да је мотив оно што је у човеку, да на тај мотив позива да радимо. Те шаре су биле потребне нашим бакама да би оне изразиле своју тадашњу експресију. Не врујем да ми у нашем времену можемо да их поновимо јер живимо у другачијим околоности, али верујем да је важан наш лични мотив да се изразимо и покажемо оно што је најлепше околини и свету.
Разговарала Јелена Јоцић
Фото: Ј.Ј.