Progone me noći kad mislim na nju; tako je daleko – bela, snena. Čekah je satima, danima, eonima, ispod tamnog vilajeta neba. Ono tek proždire sav moj um; tamo nema mene, ni nje. Ipak samo sećanje postoji da mogoh drugačije, da mogoh pre. Samom sebi pružim šansu, iako nesrećan ponosno sav, dam tek nadu ili … Настави са читањем Belina (Andrej Kocić)