Сунчани сан    Мој сан се пробудио хода к мени окупан сунцем и просипа ми одлуке по плочнику Мој сан дечијег лица, с пар бора мрштилица и неколико седих у класју   Кад си се усудила да се вазнесеш у грудобољу – ово нису времена боемских болести умиру људи, али још нико умро није од немира од онда кад су се душевне боли именовале психологијом   Није то исти љесак, стварност је суштаствена разбокорена и чулна, као Примавера радије бих у снове, храброст је неизлечива мана а ја је носим на реверу као извезени божур   О, класје моје, међу увојцима хиљаде макова трну ми пред очима твоја сенка ми засипа свод   И сад си сунце које хода к мени окупано сном ‒   а ја као Прометеј прикован за Кавказ који не жели да га ослободи нико од сунчаног сна Поезија у твојим очима   Поезија у твојим очима,  замрла реч.  Одупирем се дуго том признању,  нема ничег испод пене,  то пенуша празнина  и порицање.   Поезија у твојим очима,  гипко лелуја.  Ја доцртавам стварност тренуцима,  измаштам додир иза паравана,  погрешно тумачим знакове,  којих нема на путу.   Поезија у твојим очима,  што забуном исушује море,  што песника води у лудост,  што шкољке води у смрт.  Ноћас сам Јуда својих жеља. Ноћас се одричем… песме! … Настави са читањем Храброст на реверу (Невена Милосављевић)