*** Ноћас сам сањао опроштај како љуби истину као жену. Месец од порцелана накривљен над брзином Старења шапутао је да ја у односу на себе не мирује(м). Негде у потиљку космоса, у дубине неистражене свесности, око последњег неурона светлости кружи планета надања, на којом слободном вољом умире бесмртни Бог искупљења. Кожа и кост само су … Настави са читањем Планета надања (Стефан Лазаревић)