Праоче, те питам, твари, тешко Луна док крвари што је гоне вуци тамни из сви’ они’ бајки давни? Зашто сузе, токе сјајне очи њене плачу бајне? Што их лије као кише једну, другу, све навише? Док су оне горе ишле под груди јој беле сишле деца њена изгубљена, заробљена од времена. Сва су деца ликом … Настави са читањем То је моје тужно племе, усуд нам је тешко бреме (Вељко Милановић)