Nestanak   Nestala su jutarnja buđenja, Sa prozora Komšinska ćaskanja I vesela ulična pozdravljanja, Koja su glasnim povicima Plašila ptice sa grana.   Nestali su udarci dvorišnih kapija Sa tavana, Tihi koraci i škripa podnih dasaka, Iz kamina crveni jezici, Koji su rugom hladne zime plašili, Na oknima pahulje klizom topili.   Nestalo je veselih dana i pogleda Sa praga Na opalo lišće različitih boja, Pomiješano ljubavnim mirisima, Sa kojim se vjetar poigrava I vragolasto dvorištem raznosi.   Ostala je bolna duša u besanoj sobi Sa kreveta Tužnog pogleda ka bijeloj zavjesi I tamnoj noći Da osluškuje zadnje otkucaje srca, Jačoj smrti se ruga i prkosi! Ožiljci svjedoci Tijelo mi smoreno od nepravde I zlobe preko noći učinjene, Evo i vrijeme je izvidalo rane, Ali ožiljci ostali da korake Uspore i skrate, Teško se oporavljam, Od pomisli posrćem i padam.   Uspomene u koferu nosam Da ih na klupi U parku raspakujem. Krišom se osvrnem, A kad me niko ne gleda, Suzu pustim da bol okrijepim I prošle dane umijem.   U meni sjećanja kao djeca razigrana Počinju se otimati Na vrata prošlosti da pokucaju, I potraže sreću izgubljenu, Al’ ne znaju da su nestala Ulična druženja i dozivanja Zvižducima poznatih pjesama! … Настави са читањем Polagano sve prestaje, troše se htijenja… (Željko Perović)