Мајка свих надања   Косово моје, душо осемењена болом Твојим велом истине сав сам покривен Пред тобом клечим, к’о пред апостолом Мој си иконостас првом сузом оживљен Ти си мајка свих надања Моја заклетва крстом уписана Због тебе трпим сва страдања Вечна сузо детета – неизбрисана У злурадости и заблуди тебе се одричу Они што би украли и дете од мати Свакодневно новим боговима кличу Али тебе никада неће добро знати Нити твоју светлост моћи да помраче Јер је она вечна као твоје стадо Које покајнички за тобом сад плаче А срце му дрхти, иако је младо Не дам да ширину твог небеског поља Никакав тужан људски траг помути Само чекам да генерација боља Газиместану победнички поздрав упути Желим да Звечан и тврђаву краси Крст спасења светог краља Милутина А Ораховац и њене божуре кваси Оцеђено сунце Метохијског вина Косовци ће се збрати на врху Проклетија Да поставе границе новог предања А семе ће поноса ново да проклија Чувари смо вечни тог завештања И кад поново ушетамо у предворје Пећи Пољубимо земљу и помолимо се Сави Тек ћеш онда знати да у вечној свећи Гори пламен исконске љубави на јави Јасеновац    Да заћуте милиони живих!  Да се не чује ничији глас!  Нек васкрсну мртви, Кроз јецај нек кликују! Свеци да отпоје молитву, Да чујемо невиних вапај.    Да заћуте свештеници и песници! Нико да не пева више!  Да сваки дан буде година ћутања, Не би било довољно мира за страдале.  Кости, прах и извађене очи,  Оне нека говоре.    Да заћуте градови оних што ходе! Јер главни град Србије није Београд.  Главни град је тамо где је костију планина.  … Настави са читањем Кристали слободе у срцу подвижника (Милан Гајић)